U svojoj zemlji Pavić je od časa kada je objavio Hazarski rečnik odmah bio prihvaćen od kritike na najbolji mogući način. Prvi prikaz te „knjige budućnosti“ anticipirao je mnogo toga što će kritika u svetu tek imati da kaže: „Ovo čudo od knjige je istovremeno roman, zbirka pripovedaka, knjiga stihova, istorijska studija, kabalistički priručnik, jednom rečju – apsolutna književnost.“ (Raša Livada) „Nezavisno od vremena u kojem se dešava radnja romana, njegov tekst kao da je ispisala mudra ruka drevnih, sakralnih, mitsko-magijskih žreca i opsenara, onih koji drže u svojoj ruci tajnu ljudske sudbine, ali otvaraju šaku samo posle velikih podviga i iskušenja, u trenutku kada se više ništa ne može izmeniti…“ (Zoran Gluščević).
Francuski i španski kritičari beleže da je Pavić „pisac prve knjige 21. veka“ (Paris Match 1988), a u Austriji ga smatraju „Predvodnikom evropske postmoderne“. Za Washington Times Pavić je „Homerovski pripovedač“, Anthony Burgess smatra da je Pavić želeo da „podigne knjigu, ili Knjigu, to jest Kutiju Organizovanog Znanja na nivo magičnog predmeta poput polu-životinje koja može da opšti sama sa sobom i sa drugim knjigama, kao smrtonosno oružje“ (Observer 1989). U Južnoj Americi on je „jedan od najvažnijih pisaca današnjice“ (Veja, Sao Paulo). Od živih pisaca Pavić je najčešće navođen od strane kompjuterskih (hyperfiction) autora u SAD 1992. i 1993. godine kako beleži Robert Coover (New York Times). Tiempo iz Madrida beleži 1994: „Pavić je jedna od velikih figura svetske književnosti“. „Postoje knjige koje u čitaocu izazivaju nešto kao hemijsku reakciju … Hazarski rečnik sadrži tu vrstu „otrova“ (Mainichi Shimbun, Japan 1993). „U tom delu imamo mistiku Vizantije sjedinjenu sa energijom Balkana, njegovih predanja i mitova“ kaže Evgenios Aranicis (Elefterotipia, Atina 1994). „U Poslednjoj ljubavi u Carigradu ima one čudesne književne imaginacije i pesnički nadahnutog jezika koji Paviću obezbeđuju posebno mesto u savremenoj književnosti… Takva mesta su za svaku antologiju proze“ (Aleksandar Jerkov). „Svaki primerak Pavićeve knjige imaće svoj zasebni život“ (Pazit Ravina, Davar, Izrael). „Kakva fantastična građevina, kakav lavirintski paradoks, kako neutešna priča između dve smrti“ piše nemačka kritika o romanu Unutrašnja strana vetra (Rheinischer Kurier 1995). „Zarazio nas je poznanjem jedne nove vrste“ (Alain Bosquet). „Pavić nalazi snagu da nadvlada romanesknu tradiciju dvadesetoga veka putevima koji se razlikuju od puteva „novog romana“ i „novog novog romana“ (Nezavisimaja gazeta, Moskva 1997).
