Pasus u ženskoj verziji romana koji se razlikuje u muškoj verziji je u poslednjem pismu knjige (Žuta knjiga, odrednica ŠULC dr DOROTA, pismo 11.), nakon rečenice:
I pružio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova što su ležali pred njime.
Ženska verzija
Dodajući mi taj svitak on mi dotače na trenutak palac svojim palcem i ja se naježih od tog dodira. Imala sam osećaj da su naše prošlosti i budućnosti u našim prstima i da su se dodirnule. Zato kad počeh da čitam ponuđeni tekst umesto da pucam izgubih misao štiva i utopih je u svoje osećaje. U tim magnovenjima odsutnosti i samozaborava sa svakim pročitanim ali neshvaćenim i neprimljenim retkom protekli su vekovi i kada sam se posle nekoliko časaka prenula i opet uspostavila dodir sa štivom, znala sam da onaj čitalac koji se s pučine svojih osećanja vraća nije više onaj koji se maločas otisnuo na tu pučinu. Više sam dobila i doznala ne čitajući te stranice, a kada upitah dr Muaviju otkuda mu, on mi reče nešto što me još više začudi:
Muška verzija:
Mogla sam potegnuti oroz u tom času. Bolji nisam mogla imati - u bašti je bio jedan jedini svedok - i to dete. Ali, desilo se drugačije. Pružila sam ruku i uzela tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti prilažem uz pismo. Uzimajući ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lešnika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: što više rastemo u vis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa tim mislima pročitala sam stranice koje mi je pružio Saracen zelenih očiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr Muaviju otkuda mu.
