Novi Heder 2021 001 1

Stakleni puž

Stakleni puž

Projekat Rastko: Stakleni puž - interaktivna povest

Milorad Pavić

Stakleni puž

Pretpraznička povest

(Čitalac može sam da izabere početak ove priče. Ako čita s kompjutera prva dva poglavlja - „Gospođica Hatčepsut“ i „Gospodin David Senmut, arhitekta“ - lebdeće pred njim naporedo u lažnom elektronskom beskraju i početak priče izabraće klikom miša na jedno od ova dva imena.)

PRVO RASKRŠĆE

Gospođica HatčepsutGospodin David Senmut, arhitekta

Gospođica Hatčepsut

Gospođica Hatčepsut, prodavačica u jednoj radnji ženskog rublja, probudila se opet veoma kasno i sa osećajem usamljenosti. Usnila je vrč s dva piska. U njenom snu vino se veza u čvor i u odvojenim mlazevima napuni istovremeno dve čaše.

Kao obično u takvim prilikama kad se osećala usamljena, odmah je znala šta treba da učini. Najpre je bacila pogled na reke. Oblaci tog dana nisu mogli da premoste vodu. Vijugali su uzvodno duž desne obale Dunava i zajazili vetrove kod ušća Save. Predveče je krenula na posao. Radila je u drugoj smeni i ostajala do duboko u noć. Tog dana kod prodavnice novina na uglu uočila je otmenog gospodina u zimskom kaputu boje crnoga laka. Stala je uz njega, pružila desnom rukom prodavcu pare za novinu, a levom iz gospodinovog desnog džepa zdipila prvu stvar koju je tamo napipala. U tom času prodavac joj je dodao novinu i ona je neopaženo napustila mesto krađe. Gospodin je ušao u kola boje svoga kaputa i nestao.

Sada je gospođici Hatčepsut ostao lakši deo posla. Na Terazijama iz svoje torbice izvukla je majušno ogledalce i udubila se u njega. Svojom slikom koju je videla u ogledalu bila je zadovoljna.

Šteta što ta slika tu ne može da ostane. A ko zna, možda će i ostati? Uostalom, staviću bar potpis. I poljubila je ogledalce ostavivši na staklu malo svog crvenila za usne. U podzemnom prolazu Terazija ukrcala se na pokretne stepenice i neopaženo spustila ogledalo u torbu jedne prolaznice.

Stvar je bila uspešno okončana i gospođica Hatčepsut je odahnula. U prodavnicu ženskog rublja, gde je bila zaposlena, ušla je kao preporođena, kao da je satima bila na masaži, u sauni, ili na znojenju pod spravama nekog vežbališta. Osećanje usamljenosti bilo je iščezlo kao uvek kada je postupala na ovaj način. Uvek isto. Jednu stvar ukrasti, drugu stvar pokloniti. I to raznim osobama. Ne birajući šta, ni kome. Ponekad, prema prilici je morala i da obrne red poteza i da najpre pokloni, pa tek onda da ukrade. Ali ovoga puta sve je bilo u redu.

Mnogo kasnije, tek kada se za trenutak našla sama u radnji, stigla je da pogleda šta je ukrala iz džepa gospodina s lakiranim kaputom. Bio je to upaljač. Skupocen i nov novcat. Još mu je virila garancija iz blistave kožne navlake. Na crvenoj kamiljoj koži bila je utisnuta naznaka: MOZIS III. Nešto kao znak vlasnika. A na poklopcu je bilo urezano:

Ako me triput zaredom kresneš, ostvariće ti se želja.

Gospođica Hatčepsut nije stigla da podrobnije razgleda svoj plen, jer u radnju uđe novi kupac. Iza svojih leđa uhvatila je levom rukom desnu za lakat i osmotrila ga.

Bio je to mladić u farmericama, u plavoj košulji i mrkom kaputiću, s cipelama od dugodlakog krzna. U ruci je nosio kišnu kabanicu i majušnu kutijicu uvijenu zlatnom hartijom s mašnicom odozgo. Prvo što je pogledala bili su njegovi džepovi. Savršeno su odgovarali, malo su zjapili. Tada ona osmotri i onoga kome su ti džepovi pripadali. Bio je začudo prosed, uprkos mladosti. Nosio je pet razdeljaka koji su bili smešteni u njegovoj kosi popreko, od uha do uha. Vitak, čudnih očiju.

- Ovaj je i u snu kratkovid - pomisli ona i upita čime ga može uslužiti.

On spusti kabanicu i kutiju na stočić kraj njene naslonjače i reče stidljivim, toplim glasom:

- Hteo bih da kupim spavaćicu. Kao božićni poklon svojoj ženi. Ona nosi broj 4.

Toplina takvog glasa može se naslutiti noću negde visoko između dva usamljena ženska koraka koji odzvanjanju u pustoj ulici... Tako je pomislila, a reče:

- Ti brojevi su gore, na polici - i dogura merdevine. Penjući se oseti njegov pogled na sebi. Držala je taj pogled na istom mestu, u visini bedara i kada siđe, nogom merdevina koje je uklanjala neprimetno gurnu njegovu zlatnu kutijicu tako da ona pade sa stola u naslonjaču. Sada je kutijica bila odvojena od kabanice posetioca. Nadala se da mladić neće opaziti da paketića nema i da će ga zaboraviti u radnji.

Ali, on tada reče nešto toliko neočekivano da ona ostavi merdevine gde su i zagleda se u njegove oči. Kao kroz vodu motrio je kroz nekoliko hiljada godina pravo u nju. Te oči bile su plave od vremena kroz koje su je gledale.

- Možda će vam moj zahtev izgledati preteran - kaza on - ali ja ne umem da kupujem ženske spavaćice. Da li biste mogli da je obučete? Tako bih znao da li odgovara ili ne. Moja žena je skoro iste građe kao vi...

Da nije bilo kutijice u naslonjači, gospođica Hatčepsut bi glatko odbila predlog. Ali, ovako ona odgovori:

- Niste vi jedini koji to traži. Obući ću je u kabini i vi ćete potom moći da je vidite. Samo da najpre uklonim ove merdevine.

Znajući da je ženski vid uvek brži od muškog, gospođica Hatčepsut gurnu malo mladića merdevinama tako da dobi priliku da neprimetno u njegov džep spusti upaljač.

Kada se pojavila u spavaćici broj četiri, opazila je da mu je zastao dah. U njegovim kratkovidim očima pročitala je nešto kao reči:

- Ova noć je trudna. Bremenita je novim predivnim danom!

On je međutim, tužno izjavio:

- Znate, sada ja i pored najbolje volje, ne mogu da kupim tu spavaćicu. Tako vam divno stoji, da bih uveče, kad god je obuče moja žena, morao da pomislim na vas... A to ne ide. I sami shvatate, zar ne? U svakom slučaju, hvala i laku noć...

S tim rečima on izađe iz radnje ogrćući svoju kabanicu, a gospođica Hatčepsut sva uzbuđena isprati ga pogledom niz ulicu. Potom, još uvek u spavaćici, grozničavim prstima raspakova zlatnu kutijicu čuvajući ukrasnu hartiju i mašnicu za svaki slučaj.

Unutra je ležalo nešto čarobno, čemu ona nije odmah mogla da pogodi namenu. Divan stakleni puž pun srebrnog praha i zaptiven ružičastim voskom s fitiljem na sredini. Bilo je to nešto kao ukrasna sveća. Gospođica Hatčepsut htede da je upali, ali se seti da je u spavaćici, da sedi u radnji i da više nema upaljač.

(Ako niste pročitali poglavlje Gospodin David Senmut, arhitekta, idite na to poglavlje. Ako jeste, idite na središnju kopču pod naslovom Kći koja se mogla zvati Niferure)

Gospodin David Senmut, arhitekta

Toga dana upravo razvedena žena mladoga arhitekte Davida Senmuta oseti se posebno usamljena. Odmah je znala šta treba da učini. Najpre je bacila pogled na reke. Oblaci tog dana nisu mogli da premoste vodu. Vijugali su duž desne obale Dunava idući u suprotnom smeru od njegovog toka i zajazili vetrove kod ušća Save. Bivša gospođa Senmut grozničavim prstima raspakova majušnu kutiju uvijenu u zlatnu hartiju. Unutra je ležalo nešto čarobno, čemu ona, dan ranije tamo u prodavnici kristala gde ga je kupila, nije odmah mogla da pogodi namenu. Divan stakleni puž pun ružičastoga praha i zaptiven ružičastim voskom s fitiljem na sredini. Bilo je to nešto kao ukrasna sveća. Poklon za njenog bivšeg muža. Htede u jedan mah da nešto kao posvetu napiše na ljušturi puža, ali se predomisli. Nije imala poverenja u jezik.

Ona je znala da je jezik samo mapa misli, osećanja i sećanja čoveka. Kao sve mape - mislila je ona - stotinama hiljada puta jezik je umanjena slika onoga šta pokušava da prikaže. Stotinama hiljada puta sužena slika ljudskih osećanja, misli i sećanja. Na toj mapi mora nisu slana, reke ne teku, planine su ravne, a sneg na njima nije hladan. Umesto orkana i vetrova nacrtana je tamo samo majušna ruža vetrova...

Tako umesto da nešto napiše, bivša gospođa Senmut pažljivo odstrani zaptivku od voska, baci u lavabo ružičasti prah iz staklene ljušture puža i na njegovo mesto iz bočice na kojoj je pisalo „Eksploziv velike razorne moći. Zapaljivo!“ usu srebrni smrtonosni pesak. Zatim pažljivo u staklenu ljušturu vrati zaptivku od voska s fitiljem na sredini.

Pošto je opet puž bio u svojoj kutiji, bivša gospođa Senmut zamota poklon zlatnom hartijom i poveza mašnom.

- Ovome David zasigurno neće moći da odoli - promrmlja ona, stavi kutiju s mašnicom na crtaći sto koji je do nedavno pripadao njenome mužu i izađe iz stana.

Mladi gospodin arh. David Senmut nije više tu stanovao. Posle razvoda on je morao da iznajmi zasebno boravište, ali se jedan par ključeva od starog stana, gde je sada živela njegova bivša žena, nalazio i dalje kod njega. Smeo je da uđe kada god hoće pod uslovom da u to vreme tu nije bivša gospođa Senmut. Mogao je da gleda televiziju, smeo je nešto da popije, ali ništa nije smeo da odnese. Takav je bio ugovor. U protivnom, a njegova bivša žena je dobro znala zašto tako postupa, brava bi istoga časa bila promenjena, a policija obaveštena šta u stanu nedostaje.

I ovoga dana arhitekta Senmut je svratio u vreme kada je znao da neće zateći svoju bivšu ženu. Oprao je zube svojom starom četkicom, popio jedan viski sa sodom i seo. Ali, mesto ga nije držalo. Smrkavalo se kada je na svom crtaćem stolu primetio kutiju u zlatnoj hartiji s mašnicom. Nije odoleo. Uzeo ju je kao da nešto krade, a zapravo ju je stvarno ukrao. I sišao na ulicu.

Lutao je malo gradom, gledajući u kojoj će gostionici ukrasti još nešto i uvrebati priliku da već ukradenu stvar svoje bivše žene razgleda. Tada je u izlogu jedne radnje s ženskim rubljem primetio spavaćice naslagane na tezgi. Ušao je ne dvoumeći se. Tamo je bila mlada prodavačica koja je mogla odgovarati njegovoj nameri. Znao je iz iskustva - ako kradeš, moraš onog drugog prevariti pre no što mu kažeš dobar dan. Posle je kasno. Čim je ušao, bacio je pogled na spavaćice poređane na tezgi i savesno složene u kutije. Nijedna od njih nije bila broj četiri. Rekao je dobar dan i spustio svoje stvari na sto. Zatražio je da kupi jednu spavaćicu.

- Broj četiri. To je broj moje žene - rekao je.

- Ove ovde na tezgi su broj 3. Broj četiri je na polici - rekla je devojka. Uzela je merdevine i popela se da dohvati traženu robu, a on je pokušao da sa tezge smota jednu od spavaćica broj 3. Ali devojka se već spustila s robom u ruci, u tesnoj radnji malo ga gurnula sklapajući merdevine i zapahnula mirisom na uvozna opojna ulja. To ga je omelo u pokušaju krađe. Tada joj on stidljivo reče:

- Znate, ja u ovome nisam najveštiji. Da li biste umesto moje žene probali spavaćicu? Približno ste iste građe... Mnogo biste mi pomogli...

Ona ga odmeri pogledom teškim najmanje kilo i trista grama. Ali, na njegovo iznenađenje, pristade. Uđe u kabinu da navuče spavaćicu, a za to vreme gospodin arh. David Senmut ne odole. U drugom pokušaju smota u džep jednu od onih spavaćica broj 3. ostavljajući na tezgi uredno zaklopljenu kutiju tako da se ništa nije moglo primetiti.

Kada devojka izađe iz kabine u spavaćici on pomisli zasenjen njenim izgledom:

- Kao da je prvi put vidim. Kad god ti se tako nešto učini to je isto kao da si nekog video u prethodnom životu. Ovakvoj bi vredelo graditi kuće, biti joj staratelj, bilo šta, čuvati decu, postati obožavalac ili prijatelj...

Tako je mislio. A reče:

- Znate, ja ne mogu da kupim tu spavaćicu. Preskupa je za mene.

I izlete iz radnje s plenom u džepu. Jedva je stigao da ponese svoju kišnu kabanicu.

Posle obilaženja nekoliko kafana da utuca vreme, posle dve ili tri sitnije krađe cigareta, oko ponoći kod kuće, ili tačnije ispred iznajmljenoga stana, on nađe svoj telefon izbačen na stepenište. Zbog neplaćenih računa stan mu je bio otkazan. Očajan, on u susednom kafiću uključi za trenutak telefonsku sekretaricu i presluša poruke. Bila je samo jedna. Javljala mu se njegova bivša žena. Njen glas iz kutije bio je umiljat:

- Znam da si dolazio. Znam i šta si uradio. Opet si nešto ukrao. Malu zlatnu kutiju sa mašnom. Ali, ne boj se, nisam te prijavila policiji. Za sada. Ovoga puta samo si uzeo poklon koji sam ti spremila za Božić...

Na tom mestu on naglo prekide poruku i poče da pretražuje džepove. Ali kutije u zlatnoj hartiji s mašnicom nigde nije bilo. Lupao je glavu da se seti gde ju je mogao zaboraviti, ali ništa mu nije padalo na um. Još jednom je pretražio džepove i tada napipa nešto čiji oblik nije mogao da prepozna pod prstima. Izvadi iz džepa skupocen muški upaljač u kožnoj navlaci ne sećajući se kako je ta stvar dospela u njegov kaput i kada ju je i kome ukrao... Na upaljaču je pisalo:

Ako me triput zaredom kresneš, ostvariće ti se želja.

(Ukoliko niste pročitali poglavlje Gospođica Hatčepsut,
idite na to poglavlje. Ako jeste, idite na središnju kopču pod naslovom Kći koja se mogla zvati Niferure)

Središnja kopča

Kći koja se mogla zvati Niferure

Zakonačio je u najbližem hotelu, ujutru iznajmio novi stan na veresiju i negde predveče otišao da obiđe kafane u kojima je proveo deo prethodne noći. Nigde nije bilo ni traga od njegovog poklona uvijenog u zlatnu hartiju. Tada se setio devojke u prodavnici ženskoga rublja. U prvoj papirnici kupio je zagasito plavu kesu posutu zvezdama i stavio u nju sinoć ukradenu spavaćicu. Otišao je potom u prodavnicu ženskoga rublja i rekao devojci pružajući poklon:

- Došao sam, gospođice, da se izvinim. Juče sam vas obmanuo i to nije lepo. Ja nemam ženu i nisam hteo da kupim spavaćicu. Hteo sam vas da vidim u spavaćici. Toliko vam je lepo stajala, da noćas nisam mogao da zaspim. Jedva sam čekao da se otvore radnje i kupio sam vam na poklon istu takvu.

- Nije ista takva - odgovori devojka i nasmeja se - ova je broj 3.

Na te reči mladić se skljoka u naslonjaču. Bio je raskrinkan. Najzad reče očajnim glasom:

- Da vas nešto uzgred upitam.... Nisam li ovde kod vas zaboravio sinoć jedan paketić uvijen u zlatnu hartiju?

- Paketić uvijen u zlatnu hartiju? S mašnicom?

- Da, da!

- Niste ga ovde zaboravili - odgovori devojka odlučno - ja bih ga našla i znala bih, kao što uvek znamo i vratimo kad kupci nešto zaborave kod nas... Ali sada ja vas nešto da upitam. Šta radite kada se za Badnje veče osetite usamljeni? Ima li načina da se neosetno iščezne sa ovoga sveta?

On ju je zapanjeno gledao. Trepavice su joj zakačinjale obrve i tamo pravile nered. Iz očiju joj se videlo da je večnost nesimetrična. Upitao je:

- Da li ste vi jednom imali ćerku? Davno. Pre mnogo, mnogo godina.

- Mislite pre četiri hiljade godina? Možda jesam. Ali sada je nemam. I zato sam sama o praznicima. Hoćete da dođete na Badnje veče kod mene da je pričuvate?

- Koga?

- Pa tu ćerku, koju nemam. Evo vam moje adrese.

- Vrlo rado - rekao je mladić, poljubio prodavačicu u uho i krenuo. Na vratima je zastao i dodao :

- Ja joj znam ime.

- Kome?

- Pa toj ćerki koju nemate. Zvala se Niferure.

DRUGO RASKRŠĆE

( Čitalac može sam da izabere kraj ove priče.
Ishod zbivanja zavisi od toga da li ćete najpre pročitati poglavlje
Ukrasna sveća ili najpre poglavlje Upaljač .)

Ukrasna sveća

Gospođica Hatčepsut volela je životinje, mačke naročito, uvozne mirise i uvozno cveće. Ali za te svoje ljubavi nije imala dovoljne prihode. Nije imala para čak ni za neko „džepno“ kuče. Za Badnje veče jedva je nabavila ribu i rezance da ih spremi sa kuvanim šljivama. Na poklone, naravno da nije mogla pomišljati. Pošto je završila pripreme za večeru, obukla se, crnilom duboko spustila unutrašnje uglove očiju da ih udalji od nosa, a spoljašnje spojeve kapaka je produžila debljom olovkom skoro do ušiju. Oko čela stavila je traku. Gornja usna bila je ravno iscrtana, a donja naglašeno podvrnuta. Osetila se dobro, zadovoljna svojim izgledom. Kao pred neki osvajački pohod. Prišla je prozoru i bacila pogled na reke.

- Oblaci su prešli vodu - zaključi ona.

Potom je pažljivo razmotala zlatastu hartiju i izvadila staklenog puža. Nije joj se dopadao srebrnasti pesak kojim je staklena ljuštura bila ispunjena. Ona pažljivo izvadi voštanu zaptivku i sadržaj puža istrese u lavabo. Potom ljušturu ispra, osuši i napuni svojim mirišljavim plavim prahom za kupanje. Potom vrati na mesto voštanu zaptivku sa fitiljem. Puž se mogao opet upotrebiti kao ukrasna sveća, a divno je svetlucao svojom plavom utrobom. Boja puža sada je podsećala na oči mladića čiju posetu je očekivala.

- Atlantida-plavo - reče devojka i začudi se tim rečima.

- Gluposti - kaza samoj sebi - Otkud znaš da je to „atlantida plavo“?

Posle nekoliko časaka stakleni puž je opet bio u svojoj kutiji, umotan zlatnom hartijom i uvezan trakom sa mašnom. Spreman da bude uručen kao poklon.

Utom se oglasi zvono na vratima. Posetilac je nosio vino. I onaj topli glas. Ona ga posadi za sto i sede do njega. Uze četiri oraha i baci ih na četiri strane krsteći sobu. Tada iz fioke izvadi kutiju sa staklenim pužem i dade mu je.

- Ovo ti je božićni poklon od mene - reče i poljubi ga.

Njemu sinuše oči i on kao dete sav uzdrhtao razmota zlatnu hartiju i izvadi staklenog puža. Na njegovom licu videlo se zaprepašćenje.

- Nije moguće da nisi znao šta je u kutiji? - upita gospođica Hatčepsut.

- Nisam - uzvrati on.

- Razočaran?

- Da.

- Da?

- Ne. Divan je. Hvala ti!

Potom je zagrli.

- I ja imam za tebe poklon - dodade on s namerom da stvar malo zagladi. On izvuče na sto jednu crveno belu kesicu posutu sićušnim ogledalcima. Gospođica Hatčepsut razmota poklon i u kesici nađe već poznati joj upaljač sa urezanim natpisom o ispunjenju želje. Gospođica Hatčepsut bila je malo zbunjena razvojem večeri. Sada je ona bila razočarana. I zato, da i ona sa svoje strane stvar malo zagladi, izjavi:

- Ja znam kako se ti zoveš.

- Otkud znaš?

- Ne znam baš tačno otkud, ali znam. I to odavno. Možda to znam po mirisu. Zoveš se Senmut.

- Nikad čuo. Otkud ti ta ideja? - upita on i puža stavi na srebrni tanjirić da ga pripale i večeraju pri sveći.

- Divno! - uzviknu gospođica Hatčepsut pružajući mu upaljač - molim te, upali staklenog puža dok ja iznesem večeru.

Arh. Senmut uze upaljač i glasno pročita zapis na njemu:

Ako me kresneš triput za redom, ostvariće ti se želja

- I hoće, da znaš, ostvariće ti se! Još večeras - dodade ona smejući se.

Tada on kresnu jednom i upaljač se upali. Ona zatapša. On prinese fitilju puža plamen i upali ga. Stakleni puž zablista na stolu i preobrazi se u najlepšu ukrasnu sveću. Soba kao da se odlepila od svoje podloge lebdela je u blagoj lopti svetlosti.

- Šta to radiš? - uzviknu ona - treba tri puta da kresneš!

- Što da krešem tri puta, kad sam sveću upalio od prve?

- Ali, tako piše na upaljaču! Zar ne znaš? Svaka stvar da bi se jednom čula mora se triput kazati.

Tada on kresnu drugi put i upaljač izbaci zeleni plamičak, koji ona dočeka jednim gromoglasnim „Bravo!“ Kada upaljač planu i po treći put snažna eksplozija raznese stan i njih u njemu. Ostala su samo imena. Ona se mogu naći u svakoj istoriji Egipta (18. dinastija)

(Ako niste pročitali poglavlje Upaljač, idite na to poglavlje.
Ako jeste, ovo vam je kraj priče
).

Upaljač

Na Badnji dan arh. David Senmut je opet svratio u stan svoje bivše žene, koja je bila na putu. Tu se okupao i oprao zube, zalizao kosu, seo i zagrlio kolena tako da je bio kao neka kocka. Nekoliko časaka u tom položaju se odmarao. Na trenutak on zažele da u naručju ima neko majušno stvorenje, dete, možda devojčicu, da je štiti i brani... Zatim je iz džepa izvadio onaj upaljač i stavio ga u crveno-belu kesicu posutu prašinom načinjenom od majušnih ogledala. Popio je jedan viski i izabrao u ženinom baru bocu plavog italijanskog penušavog vina. Odlučio se za plavi ženski šampanjac „Blu“, onaj slađi, s naznakom „muscadet“, a ne za muški, s naznakom „brut“. Uvijajući bocu u belu hartiju on pomisli da je vino večiti bolesnik kao žena, a umire kao čovek i samo retka vina nažive ljudski vek...

Na cedulji prodavačice ženskog rublja pročitao je gde ona stanuje i otišao tamo noseći šampanjac. Ona ga je dočekala u slami posutoj po podu stana i zagrlila pruživši mu kutiju u zlatnoj hartiji s mašnicom.

- Nije mogućno! - uzviknuo je.

- Moj božićni poklon za tebe - rekla je.

Zapanjen pogledao ju je i pomislio da je mrak sišao s neba u njene oči da tu prenoći. Samo zvuk njenih jeftinih narukvica s praporcima vredeo je više od najskupocenijeg psa.

Razmotao je zlatastu hartiju i na svoje zaprepašćenje unutra našao samo jednu prigodnu sveću za jednokratnu upotrebu u vidu neke ljušture pune plave prašine.

- Dakle, moja bivša žena je zaista umela da povredi čoveka. I to je poklon! - pomislio je.

- Razočaran ?- upitala je prodavačica ženskog rublja.

- Ne. Naprotiv - uzvratio je, iz džepa izvadio kesicu sa crveno-belim prugama i pružio je devojci.

- I ja sam ti doneo poklon.

Iz kesice ona je izvukla već poznati joj upaljač koji je pre neki dan ukrala od gospodina u lakiranom kaputu.

- Predivno, baš mi je nedostajao upaljač!

Ona zagrli i poljubi arh. Davida Senmuta dodajući - Upali staklenog puža dok ja iznesem večeru.

- Šta piše na njemu? - dobaci mu poslujući oko jela.

- Na čemu?

- Na upaljaču.

- Misliš na uputstvu za upotrebu? Ne znam. To sam bacio. Šta će uputstvo za upotrebu uz upaljač?

- Ama ne, pitam šta piše na samom upaljaču!

- Ne sećam se, čekaj da vidim...

Tada ga ona preduhitri i izdeklamova napamet:

- „Ako me kresneš tri puta za redom ispuniće ti se želja!“ Zar ne piše to?

Arh. David Senmut se zabezeknu još jednom te večeri. Apsolutno nije mogao da se seti kada je prodavačici ženskog rublja ukrao i upaljač. Inače, da nije njen, otkud bi znala čak i šta piše na njemu. Za spavaćicu broj 3 je znao, ali da joj je ukrao i upaljač, to mu nije išlo u glavu.

Nesumnjivo, stvari s poklonima bile su krenule naopako. Moralo se nešto učiniti da ne propadne veče. I on izvali prvo što mu pade na um:

- Ja znam kako se zoveš!

- Stvarno? - odgovori prodavačica ženskog rublja - otkud znaš?

- Ne znam otkud, ali znam. Ti se zoveš Hatčepsut.

- To mi je prvi put neko rekao - uzvrati ona i staklenog puža postavi na srebrni tanjirić koji se našao na sredini stola.

Arh. David Senmut tada kresnu upaljačem. Prvi put upaljač je bacio lep, plavičast plamen. I gospodin Senmut upali staklenog puža. Svetlost se razli po stolu, ozari sobu. Zlatne svetlosti bilo je svuda, čak i u njihovim ustima. To se videlo kad god bi progovorili.

- Kresni još jednom - reče ona - treba tri puta!

I drugi put upaljač se dobro pokazao. Ali treći put nije. Omanuo je.

- Ne vredi! - reče arh. Senmut gospođici Hatčepsut - neće mi se ispuniti želja.

- Hoće, još kako - reče ona i poljubi svog arhitektu Davida Senmuta kako ga niko nikada nije poljubio.

Ispod tog dugog poljupca, ležalo je na podu, u senci stola, bačeno uputstvo za rukovanje upaljačem:

PAŽNJA! OPASNO PO ŽIVOT! Držati daleko od vatre. Ovo nije upaljač. Ovo je oružje posebne namene. Dinamitsko punjenje u njemu aktivira se posle trećeg uzastopnog paljenja naprave.“

(Ako niste pročitali poglavlje Ukrasna sveća, idite na to poglavlje. Ako jeste, ovo vam je kraj priče).

 


© 1997 - 2022 Милорад Павић и khazars.com. Продукција: ТИА Јанус