Novi Heder 2021 001 1

Damaskin

Damaskin - Projekat Rastko

DAMASKIN

Priča za kompjuter i šestar

Poglavlje prvo:

ZIDARI

Jedne godine krajem XVIII veka neki turski skeledžija na Drini, koji je upravo u konjskoj mokraći kuvao kokošija jaja kako bi mu se duže održala, začuđeno je i savesno prebrojao i javio svojim vlastima da je u Srbiju prešlo 800 srpskih zidara i dunđera iz Osata, svih 800 po imenu Jovan. Oni su potom u nekoj vrsti graditeljske pomame krenuli kao poplava na razbojište upravo prohujalog rata između Austrije i Turske. U besprimernom uzletu stekli su se s njima u Podunavlju osećajući velike poslove i zidari iz Karlovaca, Zemuna, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Osijeka, Pančeva, Rume, iz belog sveta i s crne ravnice. Ti „indžiniri“, „dunđeri“, „baukinstleri“, „bauhauptmani“, „graditelji i stolari“, „maormajstori“, „mramornici“ danju kupuju mazge pazeći da li one dok pasu i piju koriste svih pet čula, jer inače ne valjaju, a noću sanjaju da stoje na obali jednog iščezlog mora koje u njihovim snovima i dalje šumi i valja talase crnog oranja sa Severa na Jug Panonije udarajući o Beogradski greben.

U neviđenom zamahu i u najkraćem vremenu podigoše oni i obnoviše manastir Mesić, konake manastira Vrdnika, nove crkve u Krnješevcima, u Staroj Pazovi, u Čortanovcima na Fruškoj Gori, u Bukovcu, doziđuju Karlovačku sabornu crkvu, zvonik u Beški, hram u Erdeviku, Nikolajevsku crkvu u Irigu. Sanjajući na pet jezika i krsteći se na dva načina, ti Srbi iz Ravnice i iz Bosne, a uz njih brojni Česi, Nemci i Cincari na sve strane počeše da sklapaju ugovore nad neveštim potpisima krstom, ćirilicom ili latinicom. Tih 800 Jovana od preko Drine, ti Stanarevići, Lauševići, Vlašići, Aksentijevići, Dmitrijevići, Lanerići, Georgijevići, Vagneri, Majzingeri, Hangsteri, Hintenmajeri, Baueri, Ebeni, Haski, Kindli, Blombergeri i Hakeri, teraju svoje brodove što nose drvo i kamen, svoje konje što vuku olovo, pesak i kreč, a sanjaju svoje daleke žene onakve kakve one tamo kod kuće više ne mogu biti. I muče se, jer ne umeju da plaču u snu. Zemljoposednicima iz ravnice i trgovcima iz Srbije koji drže karavanske puteve između Istoka i Zapada nude oni svoje graditeljske veštine i navode ponosno svoje titule i preporuke. Noseći brkove na carigradski, bečki ili peštanski način, preduzimaju oni u dve carevine, u Austriji i u Turskoj, neverovatne neimarske poduhvate i uzimaju za svoj trud cesarske dukate s likom Josifa Vtorog i njegove majke, stare cekine i nove „Napoleone“, srebrne forinte i posrebrene perpere, a primaju i egipatske dinare, neobrezane i obrezane aspre, a ponekad i drevne kotorske folare. Spuštaju ih u vino „tamnjaniku“ da vide jesu li pravi i zidaju. Neprekidno zidaju. Od umora na mahove zaboravljaju sve o sebi i iz svojih života sećaju se samo mirisa...

Na pet šest jezika podižu oni nove pravoslavne crkve u Bačevcima, Kupinovu, Mirkovcima Jakovu, Mihaljevcu, Bežaniji kraj Zemuna, u Dobrincima. Umivaju oni brade iz zobnica svoje marve i najradije kreću na zidanje severno od „linije soli“ koja ide beogradskim grebenom deleći severnu slanu zemlju dokle je nekad dopiralo Panonsko more, od južne slatke crnice gde mora i soli nikada nije bilo. Nad slanim podzemljem dopravljaju oni srpske crkve u Podunavlju i Posavini jedući i pijući žmureći, da bi se građevina održala, podižu nove zvonike ili obnavljaju hramove u Šidu, u manastiru Jasku i u manastiru Kuveždinu.

A ubrzo potom unajmljeni od Karlovačkog mitropolita oni se otiskuju i na slatku zemlju i južno od Save i Dunava, južno od slane granice, drže srpski, grčki i luteranski post dok obnavljaju ili podižu iz temelja manastire kao što su: Krivaja, Sveti Roman kod Ražnja, Pambukovica, Rajinovac i Ćelije. Udarajući svoje konje po sapima kao da žene udaraju, prolaze oni sa bradvom i mistrijom kroz srpsku revoluciju 1804., jer srpski trgovci svinjama, vunom, žitom i voskom koji plaćaju tu revoluciju, isto tako plaćaju obnovu manastira Krčmar, Bogovađa, Rača na Drini, Voljavča, Klisura na Moravici i Moravci pod Rudnikom. Hraneći konje solju i brašnom, obnavljaju njihovi neimari i dunđeri drevne manastire oštećene u turskom pohodu – Manasiju, Ravanicu, Preobraženje i Nikolje, dok se drugi unajmljuju da podižu palate bogatom plemstvu.

I sve je to novo zidanje nosilo znake drevne grčke arhitekture sa stubovima, timpanima i ampirski razuđenim pročeljima po dvorcima Servijskih u Turskoj Kanjiži, Čarnojevića u Orosinu, Tekelija u Aradu, Stratimirovića u Kulpinu, Odeskalkijevih u Iloku, Elcova u Vukovaru, Hadika u Futogu, Gražalkovića u Somboru, Marcibanjinih u Kamenici. U isto vreme počinju tako izgledati i vojna zdanja po sedištima austrijskih graničarskih komandi u Petrovaradinu, Titelu, Zemunu, Pančevu i Vršcu. Ti novi zidari nose šestare na svojim cehovskim barjacima i napuštaju kitnjaste tabernakule, prenatrpane kartuše, glomazne karnize svojih dedova i prethodnika... Pod njihovim ravnalima i viscima jednostavna pročelja s atikom i ovalnim kartušem, a uskoro i ampirski portal s klasičnim timpanonom dobijaju magistrati u Karlovcima, Temišvaru, Kikindi, sve do ampirske fasade kur-salona u Melencima i opštine u Bašaidu.

Ali nisu se svi oni podjednako proslavili. U osvit novog XIX stoleća selo Martince izneo je na glas mimo ostalih središta zidarske veštine jedan neimar iz porodice koja je s kolena na koleno davala prvoklasne levoruke graditelje. Majstor Dimitrije Šuvaković. On je posle 1808. sa svojim mramornicima gradio sve što su hteli platiti trgovci i bogate zanatlije u Banovcima, Klenku, Adaševcu, Bešenovu, Divošu, Viziću, Grgurevcima, Ledincima, Neštinu, Klenku i Jamini. Njegova deviza bila je i ostala :

„Ako hoćeš dugo i srećno da poživiš na zemlji, nemoj sebe štedeti ni u čemu“.

Jednome od svojih najuglednijih naručilaca, gospodaru Servijskom, Šuvaković je ponudio da na imanju izgradi veštačku pećinu sa kamenom statuom nekog grčkog boga unutra, a drugome, plemenitome gospodaru Nikoliću ot Rudne podigao je pored malog dvorca u novom stilu pomodni park sa antičkim mramornim urnama kraj staza.

– Čemu služe? – pitao je naručilac Šuvakovića.

– Da se u njima skupljaju suze.

– Suze? – zapanjio se Nikolić i najurio Šuvakovića.

Poglavlje drugo:

RUČAK

Gospodar Nikolics von Rudna bio je vitez Zlatnog runa, rektor srpskih škola u Oseku i sudija table u Torontalskoj i Sremskoj županiji. Tokom rata s Francuzima i Turcima davao je Austrijskoj carevini beskamatne zajmove, a za sumu od 52.028 forinti kupio je pustaru Rudnu. U privatnom životu gospodar Nikolić bio je osetljiv čovek – pijan čim vidi čašu, gojio se čim zamisli više od dva jela na stolu. Nije imao muškog poroda, nego jednu kćer po imenu Atilija, koju je dao na škole kao da je muško. Uostalom, Atilijin ded po majci bio je čuveni pedagog Miriewsky, reformator škola u Austriji i Rusiji.

Mlada gospođica ot Nikolić uletela je u svoju petnaestu godinu najvećom mogućom brzinom s Orfelinovim „Večitim kalendarom“ pod miškom i s osećanjem da vreme stoji. Volela je da gleda ptice kad lete kroz vejavicu, imala oči i sise pegave kao zmijska jaja i već je umela da u tren oka natakne prstenje na levu ruku ne koristeći se desnom. Nosila je haljinu po bečkom kroju visoko opasanu i posutu najsitnijom vezenom mirođijom, dok su joj prsa, po vladajućem ukusu morala biti pod providnim velom, tako da se moglo razaznati gde su njene dve ženske mušice.

– Prave dve glupe kokoškice, uvek im treba neki petao da ih razbudi – govorila je ona zagledajući ih s čuđenjem kao da ih prvi put vidi. Zatim bi obratila svoje nemilosrdne pegave oči na oca.

– Nije nesreća što si najurio Šuvakovića. Nesreća je što si ga najurio pre vremena. Dođi ovamo i pogledaj kroz ovaj prozor. Šta vidiš? Šumu, naravski. A šta sam ja rekla da kroz taj prozor treba da se vidi? Palata u kojoj ću živeti kad se udam. A šta vidiš u ovom drugom prozoru? Kaži, šta vidiš?

Preko Atilijinog vela na njenim sisicama treptala su dva vezena leptira. Između njih visio je o zlatnom lančiću očev skupoceni poklon – ženevski sat pun dragulja s kompasom s druge strane.

– Ne vidiš ništa – nastavljala je Atilija da grdi oca – a kome sam ja pričala šta treba kroz taj prozor da se vidi? Crkva, u kojoj ću se venčati. I gde je tu sad najureni Šuvaković? Sve tvoje poslove moram sama da površim. Idi i pošalji mi Jagodu.

Tako je kočijaš Jagoda, dobio od mlade gospođice Atilije nalog da nađe neimara boljeg od najurenoga Šuvakovića.

– Nađi mi najboljeg Jovana među onim Jovanima – naredila mu je i Jagoda je, kao uvek, ćutke poslušao.

Kada je ušao u službu kod Nikolića, Jagodu su najpre naučili da ćuti. To je postignuto tako, što je Jagoda celu sedmicu morao nositi jedan dan puna usta vode, drugi dan puna usta rakije.

– Ne ćuti se isto s rakijom u ustima kao s vodom u ustima – smatrao je gospodar Nikolić.

U susedstvu je radio jedan od onih 800 dunđera što su došli iz Osata. Čim ga je Jagoda doveo, gospođica Nikolić ga upita ko je najveći zidar među Jovanima.

– Je li to onaj što je radio za Stratimiroviće?

– Nije – glasio je odgovor – ima ih dvojica najvećih. Jedan je dobio ime po Jovanu Damaskinu, koji je zidao u srcima ljudi. Zato ga i zovu Damaskin. A drugi po crkvenome ocu Jovanu Lestvičniku koji je gradio lestve do neba. Damaskin zna da podiže najlepše kuće, a drugi je vičan zidanju crkava.

– Dovedi mi obojicu – naredio je Nikolić – jedan će mi sagraditi palatu za moju kćer, a drugi crkvu u kojoj ću kćer venčati.

Sledeće srede Jagoda je dovezao oba Jovana na ručak u kuću Nikolića. Posadili su ih u trpezariju i izneli im „bezobrazni paprikaš“ i suve šljive koje su odležale u duvanu za lulu. Prijatno su mirisale na taj duvan. A uz obed bila je raspečaćena boca manastirskog bermeta iz Feneka. Dogovoriše se za ručkom da za mesec dana gospodaru Nikoliću podnesu nacrte – Jovan stariji za hram, a Jovan mlađi, zvani „Damaskin“, za palatu.

– Plaćam svaku godinu unapred, ali sve mora biti gotovo najdalje za tri godine – govorio im je Nikolić – ali, pazite, hram bez palate ne vredi, a ne vredi ni palata bez hrama. Oboje moraju biti dovršeni o roku. A rok su pomenute tri godine. Ako se devojka ne uda do svoje osamnaeste, neće se po svoj prilici ni udavati. Ali, Atilija već ima verenika. To je poručnik Aleksandar, naočit gospodičić iz dobre porodice, otac mu je bio general u ruskoj službi, ali su našeg roda. Trenutno služi kod nekog prelata u Gornjoj Austriji.

Jedan od neimara bio je star, uplašen čovečuljak kratkih ruku, ćutljiv toliko da su mu usta pucala ko riblji mehur kad bi ga naterali da progovori. Kad je čuo da se od njega očekuje da sagradi crkvu za venčanje mlade gospođice Nikolić, upitao je zabrinuto koliko joj je godina.

– Još se igra s decom „na slovo, na slovo“ – umiri ga gospodar Nikolić – uzela je petnaestu.

Starac se na te reči namrgodi i nešto brzo poče računati pisaljkom po dlanu. Drugi, mlađi nije govorio ni toliko. Samo kada je gospodar Nikolić pomenuo da bi crkvu i palatu valjalo graditi uz njegovu sadašnju kuću Damaskin je mrdnuo kažiprstom levo-desno u znak neslaganja. Bio je lep i levoruk, jakih listova i tvrde crne brade stegnute u rep zlatnom kopčom. Nosio je oko svakog zglavka ruke vezanu belu maramu, kakvu nose sabljaši. Kad bi napali sabljom i nožem, marame su lepršale i zaslepljivale protivnika koji od njih nije znao gde su tačno napadačeva sečiva i s koje strane se treba čuvati. Ali mladi Damaskin nije nosio ni sablju ni nož. Ostavio ih je u predsoblju podozrivo se obazirući. Ćutao je gotovo sve vreme, ali je neprekidno nešto radio rukama. Za ručkom je od kore hleba i štapića za čaranje lula načinio brodić i poklonio ga mladoj domaćici čim je, posle obeda, ušla u odaju.

Na očevo zaprepašćenje i zbunjenost gostiju Atilija je za tu priliku nacrtala oči i trepavice svojim sisama. Gledale su one kroz veo u goste svaka na svoju stranu, malo razroke, ali opčinjujuće, blistavo zelenih zenica. U opštoj zbunjenosti Damaskin je prvi put progovorio pružajući brodić Atiliji:

– Ovo je za vas, lepa gospođice – rekao je, na šta je ona uzvratila:

– Da bi znao da li je neka žena lepa sačekaj da je vidiš kad se nasmeje, kada zevne, ili kad progovori. Naročito nećeš znati da li je lepa, ili nije, dok ne počne pred tobom da jede. Zato ja ne volim da me gledaju dok jedem. To ne voli ni moj hrt...

Uzela je potom brodić, prišla stalku za lule, izabrala jednu s dugim kamišom već napunjenu i pružila je Damaskinu.

– Duvan je odležao u suvim šljivama i uzeo od njih malo mirisa – rekla je. Damaskin se mašio lule, ali je Atilija nije puštala. Polako se okrenula i odvukla ga na dugom čibuku u sobu za muziciranje.

Našli su se u prostranoj odaji otvorenih prozora. Čim uđoše na Damaskina nasrnu ogroman hrt, ali srećom vezan za kožnu naslonjaču, dobro izujedanu. Atilija hitro priđe klaviru i udari jedan akord. Na to se pas cvileći smiri i skotura u svoju naslonjaču. Klavir je stajao usred sobe kao ogroman lakirani fijaker sa dva fenjera. Imao je oglodane noge i crne velike dirke. Male bele dirke bile su mu izrađene od slonovače. Atilija sede i poče da svira. Od te svirke sve u sobi zahuja, uskomeša se, kao da proključa u nekim nepojamnim visinama, a zatim se provali i dobujući sruči na zemlju. Damaskin zatapša, pas ponovo zacvile, a Atilija naglo prekide:

– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora! Ja tim zvucima zalivam cveće u bašti pod prozorom. Ono tako bolje raste... Ima pesama koje cveće voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo čuli i nikada nećemo čuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuće. Zbilja, šta da kažemo o kućama? Jednostavno, neke kuće imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuće su ustvari permanentna prepiska između zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može ličiti na poslovnu prepisku, na prepisku između dva neprijatelja puna mržnje, prepisku između gospodara i sluge, između sužnja i tamničara, ali to može biti i ljubavna prepiska... Takvu kuću koja liči na ljubavno pismo hoću da mi sagradiš. Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospođice? – upita Damaskin i natače kolut dima s mirisom suvih šljiva na njušku hrtu, koji kinu.

– Otkuda znam? E, pa čuj, moj gospodičiću! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osećanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana. Tada sam shvatila da mogu da rađam decu i da ću ih rađati. I odmah počela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan četvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muškarčića od tri godine i počnem da ga negujem i da ga volim. Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u mašti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim „na slovo, na slovo“, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trčimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuće... On raste brže no ja i postaje na moje oči stariji od mene. Šaljem ga u mislima da uči, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Beč na vojno inženjerijsko učilište da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuće... Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tačno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom...

– To je lepa priča, gospođice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuća i gde sam tu ja? Hoće li vam vaš izmaštani negdašnji dečak sagraditi palatu?

– Hoće – uzvrati Atilija ostavljajući klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.

Prva račva

Treći hram

 

Palata

TREĆI HRAM

Tačno na Svetog Andriju Prvozvanog gospodaru Nikoliću ot Rudne podneo je protomajstor Jovan zvani „Lestvičnik“ nacrte za novi hram Vavedenja koji su ugovorili da bude podignut na imanju Nikolića kod Tise i da glasi na ime gospođice Atilije kao vlasnika. Mesto je kao najpogodnije izabrao sam protomajstor, jer tu, kako je objasnio, duva samo jedan vetar. Kada je u trpezariji Nikolića razvio svoje nacrte, oni su zapremili ceo sto. Hram je trebalo da ima sedam prozora, blizu oltara predviđena su sedišta za porodicu Nikolić sa njihovim grbom nad naslonima:

Grb Damaskin
 

Gospodar Nikolić se zadubio u nacrte i odjednom rekao:

– Pa ovde su, Jovane, nacrti za tri crkve, i to u dlaku jednake, a ja sam naručio samo jednu.

– Nacrti jesu za tri crkve, ali ćete vi, gospodar Nikoliću, platiti samo jednu. Ova prva crkva, što je vidite nacrtanu zelenom bojom, ta će biti u vašoj bašti vama pod okom i neće se zidati, nego će rasti sama od sebe.

– Nemojte mi, Jovane, prodavati trudne rode! Otkud crkva može da raste sama od sebe?

– Može, i odmah ćemo se složiti da može, gospodar Nikoliću. Poslaću koliko sutra tri baštovana i oni će tačno prema ovome nacrtu zasaditi u vašem vrtu šimšir. Šimšir će rasti otprilike istom brzinom kakvom ću ja tamo na određenom mestu, na vašem imanju kod Tise, zidati drugu crkvu od kamena, koja je ovde na mom nacrtu izvučena žutom bojom. Moji će baštovani svake sedmice tačno oblikovati i potkresivati šimšir prema nacrtu, pa ćete vi stalno kroz prozor moći da pratite dokle smo ja i moji zidari i mramornici tamo na Tisi stigli. Sve ćete videti kroz prozor – i kada se zasvođuju vratnice, kada se oltar postavlja, kad se podiže kube. Bože zdravlja, da mi krenemo, pa će se sve lepo i na vreme desiti...

– Lepo i krasno. Ali, recite mi Jovane, čemu služi treća crkva, ovaj treći nacrt ljubičastim mastilom urađen?

– E, to je tajna koju ćete otkriti tek na kraju zidanja. Jer, nema uspešnog zidanja bez tajne, ni pravog hrama bez čuda.

Tako su se razišli i Jovan poče da zida na Tisi hram Vavedenja Bogorodice, a gospodar Nikolić pokaza Atiliji kroz prozor kako u njihovom vrtu niče šimšir potkresan u vidu trobrodne crkve u koju se moglo ući kao u vrtnu aleju na široka vrata. Atilija je svakoga jutra šetala po tom prirodnom hramu, ponekad stajala na mestu pred biljnim oltarom gde se imala venčati, a jednoga ponedeonika uveče u prvi otvoreni prozor na novoj crkvi uhvatila je zvezdu Večernjaču. Hram od šimšira je rastao ka nebu.

Naravno da su i Atilija i otac odlazili povremeno na Tisu i tamo na svom imanju pratili kako se hram Vavedenja uzdiže i raste u kamenu i mramoru. Sa isto toliko zanimanja oni su tada obilazili i onu drugu građevinu, Atilijinu palatu, koju je podizao Damaskin. Ali, Damaskin je retko bio na gradilištu, kao da se krio od nečega. Međutim, gazde su bile zadovoljne, jer je palata napredovala brže nego crkve.

Ali, tada se desilo nešto neočekivano.

Jagoda je došao jednoga jutra gospodaru Nikoliću i rekao:

– Šimšir je prestao da raste!

– Baš me briga! – odseče gospodar Nikolić – ja hram od šimšira nisam ni naručio, ni platio.

Ipak, on odmah reši da se sam uveri u stanje na licu mesta i hitno ode na Tisu da vidi kada će hram moći da primi završen i da ga osveti. Ali, tamo na svom hramu on zateče manje prozora i jedna vrata manje no ranije. A od zidara i mramornika nikog.

– Ova se dolama zbilja počela parati – pomisli gospodar Nikolić i postupi po svom starom i proverenom običaju. Nije pozvao protomajstora hrama Jovana „Lestvičnika“ da se obavesti o stvari, nego je naredio Jagodi da mu ispod zemlje ako treba dovede Jovanovog suparnika Damaskina. Nije mogao zamisliti dva palira koji nisu suparnici, a u životu ljuti dušmani. Damaskin se pojavio drugoga dana s povezanom glavom. Bio je povređen . Pod zavojem je pomalo krvario.

– Šta se desilo sa crkvom? – upita ga uzbuđeno gospodar Nikolić.

– Vidite i sami. Ne zidaju više.

– Kako ne zidaju više? Zašto?

– Nešto ne da Jovanu da dovrši crkvu – reče Damaskin. – Šimšir je prestao da raste.

– Svi o šimširu, pa o šimširu! Briga mene za šimšir – reče gospodar Nikolić – ja sam Jovana platio da zida u kamenu i treba da zida u kamenu. Zar ne može da dozida šta nedostaje?

– Moj gospodine, može Jovan lako nastaviti da zida u kamenu, ali kad šimšir ne raste, to znači da ne raste ni onaj treći hram, koji ste videli ljubičastom bojom ucrtan u planove crkava. A ovaj kameni hram zida se ovde samo toliko pedalja, koliko pedalja napreduje gradnja na onom trećem hramu...

– Pa šta ćemo sada?.

– Nešto ste zgrešili, gospodar Nikoliću. Nešto ste ostali dužni, nekom od usta zakinuli. Kad se setite šta ste zgrešili i kome ste učinili nepravdu, pokajte se i nepravdu ispravite, vratite dug, pa će vam Jovan dovršiti hram.

– Pobogu, Damaskine, pa gde zida Jovan taj treći hram?

– Na nebu. Treći hram Jovan uvek zida na nebu.

Ako niste pročitali poglavlje „Palata“ idite na to poglavlje.
Ako jeste, nastavite sa Drugom račvom.

Druga račva

Spavaća soba

 

Trpezarija

PALATA

Prema dogovoru, tačno na Svetog Andriju Prvozvanog popodne gospodaru Nikoliću ot Rudne podneo je zidar Jovan zvani Damaskin nacrte za palatu koju će podići na imanju Nikolića kod Tise, na pogodnom mestu, gde duva samo jedan vetar. U trpezariji Nikolića našli su se nad hartijama Atilija, njen otac i Damaskin koji je nosio svoje bele marame, a sablju i nož ostavio u predsoblju. Prema nacrtima zdanje je trebalo da ima četiri stuba s pročelja, koji će držati timpanon, zatim veliki hol sa otvorenim ognjištem, a naročito su lepe bile dve odaje – prostrana pravougaona trpezarija i spavaća soba.

– Lepo si to zamislio, dete moje – reče Atilija Damaskinu i ode u sobu s klavirom i hrtom. Na vratima se okrete i dodade:

– Videćemo hoćeš li ispuniti očekivanja. A ti znaš, sine moj, kakva su ta očekivanja. Rekla sam ti prošli put. Kuća kao ljubavno pismo.

Tada ona pokaza dlan svoje leve ruke s dva prstena čije kamenje je okrenuto u šaku i uperi ih na njega kao dva plava oka. Kao da baca čini...

Potom, svake subote Atilija je naređivala Jagodi da preže i odlazila s ocem ili bez njega na Tisu. Tamo je brzo nicala palata. Ali, Damaskina gotovo nikada nije bilo na gradilištu. Zidovi su već premašili visinom čoveka dignute ruke, a Atilija jedva da je jednom ili dvared uspela da prozbori nekoliko reči sa svojim mramornikom. Kao da ih se klonio. Ali jednom se desilo obrnuto. Damaskin je pozvao gospodara Nikolića da hitno dođe na Tisu. Kopajući temelje za palatu Damaskin je otkrio ženski mermerni kip u zemlji. Kosa i oči su bili zeleni, a telo mrkoputo, skoro crno. Savijenim kažiprstom devojka je pozivala nekog sebi. Damaskin je predložio Nikoliću da kip postavi u holu.

– Zar tu rugobu? – reče Nikolić jedva bacivši pogled.

Tada Damaskin uze čekić i odvali skulpturi ruku. Brizne neka crvena tečnost, kao voda puna gvožđa. A u kamenu se ukažu žile, mišići i kosti kao da su od živog čeljadeta, ali sve načinjeno u čistom mramoru...

Kada je čula, Atilija je htela da ubije oca, ali sve je bilo kasno, kip je već Damaskin bio uklonio sa imanja. Ta stvar kao da je najavila nevolje. Atilija više nijednom nije uspela da na Tisi sretne „svoje dete“, Damaskina. Ubrzo Jagoda donese neverovatne i sasvim loše vesti. Kočijaš je pričao kao navijen:

– Sad je sve jasno. Nije čudo što je Damaskin stalno nosao sablje sa sobom. Govorka se da je imao avanture s ženama i ostavljeni ljubavnici, verenici i muževi svetili su mu se i hteli mu glave doći. Doduše, ne treba grešiti dušu, Damaskin je ovih dana palatu na Tisi stavio pod krov, čak ju je snabdeo nameštajem, ali prve noći kada je u njoj hteo da konači, mučki je napadnut i ranjen. Nepoznati napadač nečujno se prokrao do ležaja Damaskinovog i bio bi ga ubio, da mu se nije desila sasvim neočekivana greška, ako se to može tako nazvati. Pre napada nije večerao. Kao što rade duelaši pred dvoboj. Ali, baš zato tom nepoznatome u pomrčini glasno zakrče creva. To u poslednjem času prene Damaskina iz sna i spase mu život. On izbeže udarac sabljom, zgrabi nož i u kratkom gušanju zadobi ozledu na glavi, ali napadaču odseče kažiprst. Bez prsta ovaj pobeže, a Damaskina nađoše krvavog na jastuku...

Na te vesti Atilija i njen otac odmah odjuriše na Tisu, ali tamo nije više bilo Damaskina. Nemalterisana palata stajala je u ogromnom parku i oko nje Damaskinovi zidari.

– Gde je Damaskin? – upita Atilija uplašeno.

– Gde je Damaskin? – upita gospodar Nikolić gnevno.

– Odneli ga. Ranjen je. A nama je rekao da od vas tražimo da nas platite. Za dvanaest meseci završili smo posao od tri godine, a platili ste nas unapred samo za godinu.

Na te reči gospodar Nikolić se raspomami.

– Slušajte me dobro i pljunite mi u usta ako slažem! Ni pare nećete dobiti dok se ne dovrši gradnja!

I vrati se kući.

Gospodar Nikolić u ovakvim prilikama nikada nije razgovarao sa onim čijim postupkom je bio nezadovoljan. Nije potražio svog ranjenog neimara Damaskina, nego pozva k sebi njegovog suparnika Jovana „Lestvičnika“, protomajstora hrama, s molbom da mu malo podrobnije objasni kakav je i ko je taj Damaskin.

– Kao i sveti otac Damaskin i njegov se imenjak, vaš zidar Jovan, služi nebeskom matematikom koja se razlikuje od ovozemaljske. Bar koliko se Origenova sveta lingvistika razlikuje od ovozemaljske gramatike...

– Može li o Damaskinu nešto opipljivije? – prekide na tom mestu gospodar Nikolić protomajstora.

– Može. Damaskin zna jednu veliku veštinu. On ume da spava. Ustaje pre zore, namiri svoje konje, obiđe gradilište i nešto pojede. Zatim oslonjen o kuću koju gradi, dremne stojeći nekoliko trenutaka. Drugi put, posle ručka, u snu optrči svoja sećanja čučeći u senci nekog zida. Treći put, posle večere, izvali se i prespava svoj deo noći... Ali da ne zaboravim – zaključi protomajstor svoj iskaz – Damaskin vam je poručio da više neće graditi kod vas i šalje vam ovu kutiju.

Kada je gospodar Nikolić ot Rudne otvorio kutiju u njoj je ležao jedan krvavi kažiprst.

Ako niste pročitali poglavlje „Treći hram“ idite na to poglavlje.
Ako jeste, nastavite sa Drugom račvom.

Druga račva

Spavaća soba

 

Trpezarija

SPAVAĆA SOBA

Hrt je koristio priliku kad Atilija ne zaliva cveće muzikom da glođe nogu klavira. Tako je bilo i ovoga jutra. Atilija nije svirala. Ona je plakala i na poklopcu klavira pisala jedno pismo. Povremeno životinja je prekidala svoj lenji posao da bi pogledala zabrinuto u gospodaricu.

Dragi protomajstore Jovane,

kao što znate, moj otac je najurio neisplaćenog Damaskina i njegove radnike. Veli, neće da plaća za nedovršenu kuću. Ko da su oni krivi. A ni Vas neće više da plaća, jer „šimšir ne raste“ – kako kaže.

Osećam zbog toga grižu savesti, jer za sve je kriv moj otac. Ko zna gde je i šta zgrešio. Zato Vam šaljem naknadu troškova koje ste imali, kao i novac za Damaskina i Damaskinove radnike da platim njihov trud na palati. Jedino vi ćete moći da ih pronađete po gradilištima i moga oca razdužite kod njih ovim novcem. Ja i moj kočijaš nismo uspeli da im uđemo u trag. Ako nešto pretekne upotrebite na zidanje crkve nekome kome crkva od šimšira hoće da raste.

Žao mi je što se sve oko mog budućeg venčanja ovako neslavno završilo. Ali pogledajte uveče: zvezdano nebo i nad njim u svemiru ogromna sveobuhvatna misao...

Vaša kao kći
Atilija.

Pošto su novac i pismo uručeni, Atilija je počela izvoditi očeve hrtove u šetnju, da oderu nokte. Bilo je proleće, vrt koji je davno planski zasađen oko očeve kuće ispuštao je jedne mirise ujutru, drugo bilje (posebno odabrano u tu svrhu) odisalo je svežinom u podne po žegama, a noćno cveće se odazivalo na mesečinu u plimama mirisa. Atilija je plakala u urne za skupljanje suza koje je duž staza nekada postavio nesrećni Šuvaković, vreme je prolazilo, meseci su proticali. Atilija je rešila da pusti dugu kosu. Sačekala je mesečevu mladinu, podsekla vlasi i stavila ih pod kamen da je ptice u gnezdo ne odnesu.

Sedela je i čekala da joj kosa poraste. Osećala se usamljena, njen verenik Aleksandar bio je daleko na pohodu, neimari Damaskin i Jovan bili su ko zna gde, oca nije razumela i grdila ga je kad god bi ličio na njenu pokojnu mater, a on je na svoju umrlu ženu Mariju ličio naročito nedeljom i praznikom...

Jednoga jutra Jagoda je došao usplahiren i doneo gospodaru važnu vest:

– Šimšir je krenuo! Šimšir opet raste!

To je bilo tačno: zeleni hram protomajstora Jovana uspinjao se opet ka nebu polako, ali sigurno.

– To znači da i onaj drugi hram od kamena na Tisi takođe raste – zaključio je Nikolić i zajedno sa ćerkom odjurio pravo na svoje imanje kod Ade.

Ali, tamo ih je čekalo razočaranje. Započeta i nedovršena građevina bila je u više nego jadnom stanju. Kamen je bio razvučen sve do temelja, jedva se naziralo u šikari, korovu i parlozima gde je nekada bilo gradilište.

Nikolić je u besu hteo da udari nogom hrta što se motao oko njih, ali se setio da hrt ujeda pre no što noga stigne do njega i na vreme se uzdržao. Seo je u kočije i vratio se kući.

Atilija nije pošla s njime. Sedela je na obali reke i poluglasno pevala:

Tiso, tiha vodo,
srca mog slobodo,
Ti, kaplja slabosti,
Ti, potok radosti!
Aravijsko zlato
Sredom tebe plovi,
Iz srca prizvato
Ime od ljubovi...

Predveče ušla je u nedovršenu palatu. U tremu pod stubovima bila je od gleđosanih zidnih opeka načinjena velika mapa celog tog dela Potisja. U živim bojama pečene zemlje bio je prikazan okolni predeo – i Ada, i palata na Tisi i šume, bregovi i varoši u daljinama. Pri dnu bile su date razmere mape s podeocima u miljama. A u gornjem uglu bila je naslikana velika lopta zemljinog šara probodena strelama koje su označavale strane sveta.

U holu sa otvorenim ognjištem u jednom prozoru našla je ključeve soba. A malo dalje i Damaskinov veliki dunđerski šestar od drveta.

– Gle, zaboravio je nešto!

To je bila kakva-takva poruka od njega i to ju je obradovalo.

Spavaća soba nije bila zaključana i Atilija uđe. Znala je po Damaskinovim nacrtima da je spavaća soba središte palate. Ali nije očekivala da je tako ogromna, kružnog oblika, s raskošnom okruglom posteljom na sredini. Bacila se na krevet plačući.

Smrkavalo se, rešila je da prenoći u palati, uvela hrta i naredila da joj donesu obed u krevet. Jela je slatko kao što se uvek slatko jede posle plača i zurila u čudnu odaju nad sobom. Kosa joj je besomučno pucketala, a besmisleni odlomci iz davnih razgovora proticali su joj kroz misli muteći ih. Čula je kako neko u njenim sećanjima kaže da je vino večiti bolesnik kao žena, a umire kao čovek i samo retka vina nadžive ljudski vek... Oko nje su vladale dve tišine, jedna mala u palati i druga bezgranična napolju u noći, od koje se boji hrt u sobi... Tada je pogledala kroz prozore, kojih je bilo tri. Jedan prozor je gledao ka Tisi koja se nije videla u noći i kroz njega je dopirala svežina i miris vode. Sa Tise uđe i neki krik koji je uplaši i Atilija reši da se zaključa. Ali ključ se okretao u bravi, a brava nikako nije htela da ga prihvati. Da nije imala bezgranično poverenje u Damaskinovu umešnost Atilija bi pomislila da je brava neispravna. Ovako je okretala i dalje brojeći. Tek kod tridesetog okreta ključa brava škljocnu i zatvori vrata. Od toga se Atilija uplaši još više. Nije znala da li će moći da odbravi sobu i sa užasom je pomislila da će možda ostati zarobljena u palati. Ali, pri odbravljanju kod tridesetog obrta ključa vrata se otvoriše bez muke. Iznurena od plača i straha, gledajući u prozor prema Tisi Atilija zaspa.

Ujutru probudi je Sunce. Sobu je Damaskin okrenuo tako da Atiliju svako jutro budi Sunce. Oko nje se širila nepoznata kružna, kao šestarom izvučena spavaća soba. Atilija se seti šestara koji je našla i pomisli:

– Ako šestar zabodem u sredinu sobe, što će reći u sredinu palate i ovog kreveta na čijoj sredini ležim...

I tada Atilija kriknu gotovo osetivši Damaskinov šestar tačno među nogama.

– Što je Damaskin bezobrazan! – pomisli i nehotice. Malo se pribravši, ustvari na neki način podstaknuta, Atilija nastavi sa istraživanjem. Ustade da zagleda kroz prozor pun sunca i tamo ostade bez daha. U vrtu pred prozorom stajala je crnoputa ženska prilika zelene kose. Svojim staklenim očima gledala je kamena devojka u Atiliju i prizivala je sebi kažiprstom leve ruke. Desnu ruku nije imala.

To je kip koji je Damaskin iskopao – shvati Atilija i odmah zaključi da je bista na imanje vraćena kradom od njenog oca kao Damaskinova poruka.

– Ako spavaću sobu shvatim kao šestarom izvučen krug, mogu da krenem od središta sobe u pravoj liniji kroz ovaj prozor na Istok, kuda me kip poziva. Ako produžim koliko treba da idem da bi se nešto desilo, možda ću otkriti šta mi dalje Damaskin poručuje. Ali koliko treba ići?

Atilija htede da izađe u vrt, ali se opet ispreči brava. Trideset puta morala je obrnuti ključ kao i sinoć da bi se odbravila vrata. Tada joj bi jasno. Taj broj bila je ustvari sledeća rečenica Damaskinovog pisma bez reči.

Ona izađe na trem i priđe mapi Potisja. Zabode Damaskinov šestar u Tisu kod Ade gde je bila palata i načini krug sa poluprečnikom od 30 milja koristeći razmere s miljokazom pri dnu mape. Zatim od središta povuče pravu tačno na Istok. Krug i poluprečnik se ukrstiše na mestu koje se zvalo Temišvar. Atilija je veselo poskočila i doviknula Jagodi:

– Preži, Jagoda, idemo na put! U Temišvar!

U tome mestu uputiše je do novopodignutog hrama Vavedenja, koji ona odmah prepoznade na osnovu nacrta koje je svojevremeno njenom ocu podneo Jovan „Lestvičnik“. Hram je bio isti kao onaj šimširov hram, samo ovde dovršen u kamenu i mramoru, sa svojih sedam prozora. Bila je to, nema sumnje, crkva protomajstora Jovana posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice u Hram.

Atilija uđe.

– Uđite, uđite, gospođice Atilija – već vas dugo čekamo – reče sveštenik i posadi je na jedno sedište blizu oltara. Nad sedištem Atilija ugleda lepo izvajan grb Nikolića ot Rudne, svoj grb:

Grb Damaskin

Pop joj podnese jednu ispravu s pečatom i majušnu kutiju od krzna. Isprava je bila tapija na crkvu Vavedenja. Glasila je na Atiliju kao vlasnika. U kutiji su bile dve burme.

– Poklon neimara Jovana za vas i vašeg verenika – objasni sveštenik. Sa unutrašnje strane oba prstena su imala urezano po jedno slovo A.

– Kojeg Jovana? – upita Atilija – ima ih dva!

– Pa ima i dva prstena – uzvrati pop i nasmeja se.

Ako niste pročitali poglavlje „Trpezarija“ idite na to poglavlje.
Ako jeste, ovde vam je kraj priče.

TRPEZARIJA

– Svaki novi ključ jedna briga više – tešila se Atilija gledajući nedovršene odaje svoje palate na Tisi. Damaskina je uzalud tražila, ali ne da okonča posao, nego da bi dokazala samoj sebi da je „njeno dete“ u stanju da palatu dobro napravi. Ali, neimar se izgubio. Čak ni Jagoda mu nije mogao ući u trag. Ipak, Atilija je volela da luta po građevini, da sanjari i razgleda lepe stvari koje je Damaskin njoj namenio i koje su ležale u neredu na sve strane. Pomišljala je ponekad da joj je Damaskin negde ostavio neku poruku, neko pismo, nije mogla verovati da je otišao ne rekavši joj ni reč na rastanku. Imao je, doduše, valjan izgovor za to, bio je ranjen, ali ju je zabolelo što je onako još u zavojima jednom dolazio u očevu kuću, a nije joj se hteo javiti. Kratko je porazgovarao sa ocem o onom drugom majstoru, Jovanu, i to je bilo sve.

Jednog popodneva dremajući na sofi u nedovršenoj palati Atilija je slušala kroz polusan zvuke oko sebe. Hol je bio nakrcan raznorodnim i još neraspoređenim stvarima, pripremljenim za useljenje i jedan sluga Nikolićevih glasno ih je popisivao. Sricao je nad svojom hartijom:

– Stolica, sto, još dve stolice, slika, još jedna slika, sepet, sito, slanik, sargija, sahan ...

Tada Atilija shvati da su sve stvari u holu počinjale istim pismenom. Kao da se Damaskin sa njom igrao „na slovo, na slovo“. To joj, doduše, ništa nije kazivalo, sem da je Damaskin upamtio kad je otac za ručkom napomenuo da se ona nekada tako igrala. Ili je upamtio da se ona kao devojčica tako igrala sa „svojim detetom“. I to je dirnu. Poruka je bila tu, ali nekako čudna, jer se nijedna reč nije mogla sklopiti idući od jednog do sledećeg slova s.

Atiliji tada pade nešto na um. Iz jedne fioke izvadi ključ trpezarije i otrča u nju. Trpezarija je zapanji. Zidovi su bili gola cigla, ali je tavanica bila završena i obojena, blistala je sva u gipsu i pozlati. Predstavljala je plavo nebo sa Suncem, Mesecom i zvezdama. Najneobičnije je izgledalo Sunce. Ono je bilo u obliku zlatnoga sata koji nažalost, nije radio, bio se zaustavio na 10 do 10. Na nebu je bilo još nešto čudno: tamo su blistale samo četiri zvezde. Najniža se nalazila nad prozorom u kojem je ležao kao u staklenom zatvoru brodić istovetan sa onim koji je od kore hleba i drvenog tabakača za lulu načinio Atiliji Damaskin onog prvog dana u kući njenoga oca.

– Kao da je reč o nekoj plovidbi – pomisli Atilija – kao da Damaskin hoće da me pošalje na put! Kao da moram da se upravljam prema zvezdama da ne bih zalutala. Ali to ne može biti sve...

I ona pažljivo zagleda stvari poređane duž zidova. Naoko i tu su one bile nagurane bez ikakvog reda. Za trenutak se zagleda u njih i odahnu shvativši da predmeti u trpezariji ne počinju svi na isto slovo kao oni u holu. Moglo se nešto pokušati. Poče da sriče početna slova delova nameštaja s desna od ulaza ulevo, ali ne ispade ništa. Tada poče s leva udesno, i srce joj zaigra od sreće kada se pomoli poruka. Glasila je sasvim neverovatno i nerazumljivo, ali je bila tu. Početna slova stvari redom su se mogla složiti u tri reči:

„Aršin sto milja“ – poručivali su predmeti poređani duž trpezarije u palati Nikolića i rečenica se završavala u jednom prozoru s avanom unutra. Damaskinova poruka nesumnjivo je postojala u kući. Samo ju je trebalo pažljivo pročitati .

– Jagoda! – zovnu Atilija radosno i naredi kočijašu da izmeri koliko ima od prve do druge zvezde na tavanici trpezarije.

Ovaj se zgranuo, ali je poslušao.

– Aršin i po – reče on sa merdevina.

– Koja je varoš sto pedeset milja odavde? – upita Atilija užurbano.

– Na koju stranu da krenemo, gospođice? Mi smo da rečemo u Adi. Ako krenemo na jug, ko zna kuda ćemo stići, do Beligrada i još dalje može biti...

– Znači ne znamo još ništa – pomisli Atilija i zagleda ponovo Sunce u obliku sata. Šta ako sat treba shvatiti kao kompas? Na njenim prsima upravo je visio o zlatnom lančiću sat-kompas. Ona ga otklopi i zagleda.

– 10 do 10 je severozapad! – uzviknu ona i upita Jagodu:

– Koja je varoš odavde na severozapad sto pedeset milja?

– Pa Budim, cenjena gospođice, koja bi bila?

– Meri dalje! – doviknu mu Atilija. Razmak između druge i treće zvezde na tavanici trpezarije bio je nešto kraći nego između prve dve – iznosio je aršin i trideset, znači valjalo je od Pešte ići još 130 milja. Po Damaskinovoj nebeskoj mapi sada se Atilija mogla kretati bez kompasa uz pomoć zvezda. Taj drugi odsek puta vodio ju je skoro pravo na Zapad. To su lepo pokazivale zvezde na nebu trpezarije.

Rastojanje između treće i četvrte zvezde jedva da je bilo nešto preko aršina, a to je, ako su Atilijini proračuni bili tačni, iznosilo još oko sto milja. I opet zvezda ju je vodila pravo na Zapad. Samo, ta četvrta zvezda nije bila naslikana kao ostale. Bila je ubeležena u nebo u vidu zlatnog krsta.

– Preži! – viknu Atilija Jagodi i zakikota se misleći:

– Valjda me ne šalje Damaskin u manastir?

Već idućeg dana od oca ona zatraži dozvolu da ide na put. Dao joj je lakirane kočije s pozlatom, Jagodu za kočijaša, hrtove i svoje naoružane lovce da je prate na konjima. Ljude je odenuo u svečane odore, a jednog skoroteču na brzom konju poslao dan jahanja pred njima da im u Pešti nađe konačište. Atilija svog hrta iz sobe za muziku posadi do sebe u kočiju i kretoše već sledećeg dana izjutra.

U Pešti je prenoćila, potom u Budimu u jednoj poslastičarnici kraj crkve Svetoga Stefana pojela kolač, a Jagodi naložila da se raspita šta se nalazi sto trideset milja na zapad od Pešte.

– Šta bi se nalazilo? – uzvrati zapanjeni poslastičar – to svak zna. Tamo je Beč.

– Teraj onda za Beč!

Tako je mlada gospođica Atilija nastavila za Beč brinući šta će posle Beča, a Jagoda brinući oko konaka za nju, svoje ljude, konje i pse. U Beču Atilija naredi da se, sve po uputstvima iz Damaskinove trpezarije, dalje putuje pravo na Zapad. U Sankt Peltenu zaustaviše se pred radnjom punom blistavih violina. Nad ulazom je zlatnim slovima pisalo

Eustahius Stoss.

Sada se za put raspitivala Atilija lično.

– Ima li, kada se krene odavde dalje prema Lincu, neki veliki manastir? – pitala je starog violinara .

– Ima, kako da nema – uzvratio je ovaj. Tamo vam je, gnedige Fraulein, Kremsmuenster!

Pet dana kasnije Atilija je sedela u jednoj gostionici u gradu Kremsminsteru i pisala ocu pismo. Htela je da mu dočara bar deo nezaboravnog doživljaja koji je imala u ovoj varoši tokom protekla tri dana.

Dragi oco,

grad Kremsminster leži u nizini, na ravnici, pored rečice Krems. Iako grad nije po obimu veliki, ima vrlo lepih zidanih kuća. S jedne strane iznad grada stoji brdo na kom je jedan veliki manastir, iskićen mnogim divnim ukrasima. U njemu žive kaluđeri katoličke vere, nazvani benediktinci, čiji se starešina naziva prelat (što odgovara zvanju arhimandrita). Grad pripada tom manastiru. Nismo mu se ni dve milje približili, kad se tek ukaza, a zatim i stiže pred nas, prelatov izaslanik, forstmajstor (što će reći starešina lovaca). On je imao pod sobom svu okolnu zemlju i šume toga grada i manastira, a upravljao je i tamošnjim zverinjakom, ribnjakom i ribolovom. On je jahao napred, a za njim četiri lovca s puškama, lepo i bogato odeveni. Kad nam je prišao, zapitao je za starešinu, a kako je Jagoda ispred nas jahao u svojoj svečanoj odori, on odgovori da je on taj. Onda izaslanik skide sa glave zelenu somotsku kapu, s belom perjanicom, izruči pozdrav od prelata, s molbom da ne ubijamo životinje i ptice. Posle te molbe Jagoda odmah naredi da se niko ne usudi da puca, ili sa hrtovima zečeve lovi, i reče forstmajstoru da on lično odgovara za manastirsko imanje i da nikakve štete neće biti.

Našim lovcima koji su vodili lovačke hrtove on naredi odmah da se psi vežu. I ja sam naredila sluzi da mog veže, jer, zbilja, da ih nisu povezali, moglo je biti mnogo štete, pošto nigde nismo dotle videli toliko zečeva i najraznovrsnijih ptica, ni toliko stada jelena i divokoza.

Forstmajstor, videći kako smo predusretljivi, naredi svojim lovcima da ubiju dva fazana i da ih donesu. To nije bilo nimalo teško, jer ih je okolo po zemlji i na drveću bilo premnogo. Lovci su tog časa po zapovesti doneli par fazana, a forstmajstor ih preda našem kočijašu na poklon, pa prešavši s nama oko pola milje, oprosti se s Jagodom i odjuri sa svojim ljudima u grad, a mi za njim, i kad smo u grad stigli raziđosmo se po određenim noćištima.

To isto veče poslao je prelat nama dva kaluđera da pozovu u njegovo ime mene i sve nas za sutradan na ručak. Po tom smo pozivu sutradan došli u manastir oko jedanaest.

U prednjoj sobi dočekao nas je prelat veoma lepo, uveo nas u svoj dvor i ponudio da sednemo. Izneta je kafa i rakija. Čim je ko hteo tim se i služio. Prelat je razgovarao s nama o raznim stvarima, o ratu i o zemlji iz koje smo dolazili, i tako smo proveli vreme do ručka.

Kad smo ušli u dvoranu, jela su već bila na stolu. Sudovi su bili srebrni, sto mramoran, dug oko dva i po, a širok oko dva aršina. Prelivao se u živim bojama u crveno, zeleno, plavo, belo i žuto. Glatka ivica stola kao dlan široka, bila je pozlaćena. Na sredini stola stajala je plitka velika činija, skoro aršin široka. Na sredini činije bila je postavljena cev koja je ulazila u srednji stub ispod stola, a na toj cevi bio je pričvršćen kit izliven od srebra. On je predstavljao onog kita koji je iz utrobe izbacio proroka Jonu. Sam taj kit, bez činije, kako su nam kazivali, bio je težak dvadeset funti. Krljušt na njemu izgledala je kao zlato umetnuto između druge, srebrne krljušti. S unutrašnje strane obruča stojala su spojena dva tanka kola, jedno srebrno, a drugo pozlaćeno, a na njima plave kristalne pozlaćene čaše pune piva. Kasnije su i vino u njih sipali.

Tek što smo za sto seli, prelat pokrenu rukom onu činiju i najedared, iz kitovih nozdrva šiknuše dva mlaza. Bili su tanki kao guščije pero, a visoki oko dva aršina, a isto tako i iz zuba kretoše mlazevi (iz ušiju su tekla dva niža mlaza, tanka kao konac).

U dvorani je tavanica sva bila ukrašena slikama i zlatom. Slike su predstavljale razne stvari iz istorije. Zidovi su bili istesani od kamenih kvadrata, a u jednom uglu gde je bio sto sa jelom, stajalo je jedno mramorno korito iznad kojega je bila u zidu cev od bakarne pozlate, sa slavinom. Kroz tu je slavinu tekla hladna voda, i odatle su je u čaše nalivali i na sto iznosili. U koritancetu su se prale čaše, a voda je dole oticala. Zavese na vratima i prozorima bile su skupocene, sa zlatnim resama, kićankama i gajtanima. Za vreme ručka svirale su crkvene orgulje razne pesme. Patos je bio od orahovih dasaka, sa umecima od drugog raznog drveta.

Posle ručka smo opet prešli u sobu kod prelata, gde nam je bio poslužen desert i kafa.

Ujutru posle ove posete prelat mi je dao pratnju do Beča, a ako ustreba i dalje.

– To je jedan poručnik, moj poverljivi čovek – dodao je – vi ga već znate, bio je juče na ručku s nama.

Tako se to završilo, moj oco, na najlepši način i sutra ti se vraća tvoja kći

Atilija

Tako Atilija krete natrag zasenjena raskošnom posetom kod prelata. Poručnik ju je zbilja pratio na lepom vranom konju i u Sankt Peltenu joj ponudio u jednoj gostionici limunadu. Predveče Atilija pozva poručnika, koji je ceo dan jahao uz kočiju, da uđe. Ne usporavajući galop svog konja on dobaci uzde kočijašu Jagodi, izu noge iz uzengija, poleže po životinji i spusti se na stopicu kočija ostavljajući konja u trku.

Hrt zareža, a zatim poče da se umiljava. Poručnik se zavali u sedište i iz zarukavlja izvadi jednu knjigu.

– Šta vam je to, gospodine poručniče? – upita Atilija smejući se.

– Nešto što ćete sigurno želeti da pročitate i što će vas, verujem, iznenaditi.

– Mene je teško iznenaditi, gospodine poručniče.

– Onda čitajte.

Poručnikova ruka u crnoj rukavici sa zlatnom burmuticom u vidu prstena dodade Atiliji knjigu. Na koricama je pisalo:

ŽIVOTOOPISANIJE GENERAL-MAJORA I KAVALJERA
SIMEONA, SINA STEFANA PIŠČEVIĆA
(za godine 1744-1784)
Vijena 1802.

Atilija rasklopi knjigu, a poručnik joj pokaza mesto gde da počne. I ona je čitala sa sve većim čuđenjem . U knjizi je od reči do reči pisalo:

„... grad Kremsminster leži u nizini, na ravnici, pored rečice Krems. Iako grad nije po obimu veliki, ima vrlo lepih zidanih kuća. S jedne strane iznad grada stoji brdo na kom je jedan veliki manastir, iskićen mnogim divnim ukrasima. U njemu žive kaluđeri katoličke vere, nazvani benediktinci, čiji se starešina naziva prelat (što odgovara zvanju arhimandrita). Grad pripada tom manastiru. Nismo mu se ni dve milje približili, kad se tek ukaza, a zatim i stiže pred nas, prelatov izaslanik, forstmajstor (što će reći starešina lovaca). On je imao pod sobom svu okolnu zemlju i šume toga grada i manastira, a upravljao je i tamošnjim zverinjakom, ribnjakom i ribolovom. On je jahao napred, a za njim četiri lovca s puškama, lepo i bogato odeveni ...“

Atilija je sa zaprepašćenjem i užasom čitala dalje opis te posete Kremsminsteru iz 1744. godine. Od reči do reči tu je bilo sve opisano i istovetno kao što je ona doživela i kao što je potom ocu pisala. I jeleni i divokoze, i susret sa forstmajstorom i njegovim lovcima i vezivanje hrtova, i kako su forstmajstorovi ljudi odstrelili divljač i dali je na poklon namernicima, raskošni ručak kod prelata, srebrni sudovi i mramorni sto pod vodoskokom u vidu kita sa zlatnom krljušti... I najzad pesme koje se izvode na orguljama, da bi u knjizi na kraju tog odeljka pisalo:

„Posle ručka smo opet prešli u sobu kod prelata, gde nam je bio poslužen desert i kafa.“

S knjigom u ruci Atilija je jedno vreme bez reči sedela na svom sedištu presvučenom somotom u boji njene kose. U knjizi se sve desilo kao maločas u njenom životu.

– Gde ste, pobogu, našli ovo čudo? I ko vam je taj Piščević? Je li vam to neki rođak? – upita Atilija zapanjeno svog saputnika vraćajući mu knjigu s blagom zgroženošću – čak se broj poklonjenih fazana slaže. Ne znam više jesam li ja išla u posetu prelatu prekjuče, ili pre sto godina i jesam li sada iz Kremsminstera, ili iz knjige izašla?

– Pravo iz knjige, lepa gospođice Atilija – reče poručnik i okrete razgovor – mora biti da ste u Kremsminsteru imali mnogo udvarača...

– Jesam, ali čekajte da se malo priberem. Zaista ste me iznenadili... Da, i u Kremsminsteru me je jedan gospodičić naročito začudio. Neki Aleksandar.

– Pričajte, sada vi mene začudite. Ali, i mene je teško začuditi, gospođice Atilija... Dakle, spreman sam.

– Baš hoćete?

– Slušam.

– I treba da slušate – reče Atilija i zakikota se – dakle, jebo te, dođe on jedno jutro kod mene, taj Aleksandar, lep, crn i maljav, sedne u onaj moj krevet na cvetiće i priča sa mnom, a očima me proždire. Parče po parče. Sise najpre. Pa usta. Pojebe me i ode. Pitam se šta li je samo hteo od mene?... Popodne opet dođe onako prav i garav, meke kose i tvrdog dupeta. Sedne u onaj moj krevet na cvetiće, priča nešto ko da voda žubori i opet mi išamara sisice, pojebe me i opet ode. Ne znam šta je hteo i zašto dolazi... Ujutru opet me traži, lep širok, ramena ko dvokrilna vrata. Sedne u onaj moj krevet na cvetiće. Celu me prepipa, povali me još jednom i ode. Svaki dan tako. Zbilja ne znam šta je taj hteo od mene. Šta vi, poručniče, mislite?

Na te reči oboje prsnuše u smeh, poručnik zagrli Atiliju i reče:

– Ja znam šta je hteo, hteo je da vas zaprosi, draga gospođice Atilija.

S tim rečima poručnik uze Atiliju sebi u krilo, išamara joj sisice i Atilija mu u zanosu prošaputa na uvo:

– Stigni me, stigni me, ja ću brzo!

Nekoliko trenutaka posle ljubavi, blaženo prepuštena ljuljanju kočije, gospođica Atilija mislila je u naručju svoga dragana:

– Boljeg Aleksandra od ovog Aleksandra neću naći.

Nije mogla videti da ruka njenog verenika, koja je grli, ima pod rukavicom umesto kažiprsta srebrni naprstak.

Ako niste pročitali poglavlje „Spavaća soba“ idite na to poglavlje.
Ako jeste, ovde vam je kraj priče.


© 1997 - 2022 Милорад Павић и khazars.com. Продукција: ТИА Јанус