Novi Heder 2021 001 1

Višnja sa zlatnom košticom

(Digitalno poglavlje iz romana Kutija za pisanje)


„Svaka stvar da bi se jednom čula, mora se dvaput kazati“.
To su, koliko znamo, poslednje reči gospodina Timoteja Medoša.

Meni, iz ere koja nije više njegova era ribe, ostaje samo da nagađam pod kakvim okolnostima je izgovorena ova rečenica u prošlom 20. veku i u prošlom milenijumu. U ono vreme zbunjujuće i protivurečne vesti o sudbini Timoteja Medoša stizale su iz nepouzdanih izvora i bivale sve ređe. Prema jednoj od tih vesti Timotej se nije utopio, nego ga je voda izbacila na kopno. Na uskom jezičku pograničnog pojasa upao je u neku zasedu, zarobljen, kidnapovan, ili na neki treći način primoran da se na izvesno vreme opet nađe u Bosni. Ja ni danas ne znam da li je bio prinuđen da boravi na području koje se tada nalazilo pod muslimanskom, pod hrvatskom, ili pod srpskom vlašću. Lako je ustanovljeno ko je on. I cela dalja priča izgleda kao test kojem je Timotej bio podvrgnut od strane neke poverljive službe. Bilo kako bilo, sve što se sada, posle toliko vremena , može naslutiti o njegovoj daljoj sudbini je sledeće.

Smestili su ga u jednu kuću po kojoj se mogao slobodno kretati, nahranili su ga sirom i orahom. O njemu su se starala dva momka sa praporcima na uhu mesto minđuša. Pustili su ga u sobu gde će boraviti. Bila je to trougla soba. Na severnom zidu imala je balkon.

U kući je bio pored njega i stražara još neko. Majušno „džepno“ kuče. Ono je bilo štene, ali je stalno osećalo strepnju. Soba je imala pored ulaznih i balkonskih vrata i jedna majušna treća. Kuče se naročito bojalo tih trećih vrata. Kao da je onaj grčki „najviši stepen straha“ dolazio iz njih.

Timotej je obično sedeo na balkonu, gledao planine po Bosni i grejao bose noge držeći ih na leđima psića sklupčanog pod klupom. Posmatrao je vrhove u daljini i video kako je na različitim visinama planina uvek drugo doba dana ili godine. Moglo se jasno uočiti gde je jutro svanulo ranije, gde vlada proleće, gde kasno pada veče, a gde u visinama veje sneg. Ali, sve je to bilo preliveno strepnjom koja se širila iz trougle sobe, ili ulazila u nju ko zna odakle, strepnjom na koju je kučence tiho režalo.

Idućeg dana u svitanje dok je kiša pljuvala u oči i usta, a vetar mogao košulju pocepati, po Timoteja su došli momci s praporcima na uhu. Iza leđa su držali svojom levom rukom desnu za lakat. Odveli su ga u susednu zgradu, u jednu odaju tako dugu da bi se reč saopštena na jednom kraju zaboravila dok bi se stiglo na drugi kraj prostorije. Duž odaje se protezao sto pun zdela sa ribom i voćem, a za stolom su sedela dva čoveka iznošenih lica. Obojica su netremice gledali u dovedenoga mladića. Pred njima na stolu bilo je nešto uvezano u belu košulju.

– Carsku je tajnu dobro čuvati – rekao mu je jedan od dvojice ljudi za stolom čim su momci s praporcima nestali iz odaje. I ispričao šta se od njega traži.

– Očekujemo da upamtite jedno ime i da koristite jezike koje znate, a to će reći francuski, grčki, engleski, italijanski, srpski…

– Ja ne znam srpski – dobacio je Timotej, na šta su se dva čoveka za stolom nasmejala.

– Da pređemo na stvar – rekao je drugi čovek – postoje na svetu neka imena koja su zabranjena. O njima je najbolje što manje govoriti, a i to samo kad se mora. Najbolje smatrajte da je takvo ime teško kao reka Drina, da od njega plamen sveće postaje plav. Takvo ime može biti lozinka za prelaz iz jednoga sveta u drugi, može postati nadimak za smrt. Ali, ko to zna? To ime nije za izgovaranje, nije za zapisivanje, a pogotovu nije za čitanje. Ono o kojem vam ovde govorimo nikada nije zapisano ni pročitano naglas. Ali iz određenih razloga to zabranjeno ime će sada biti vama saopšteno. To ime zapravo ne zna niko, ne znamo ga ni nas dvojica koji treba da vam ga prenesemo. Ono je velika tajna i biće vama povereno na čuvanje i otkriveno na poseban način, ali vi, naravno to ime nećete smeti nikome da pomenete ili, daleko bilo, da ga zapišete. Za to ćete, razume se, glavom jamčiti.

I tada mu saopštiše ime.

Najpre jedan od ljudi priđe i šapnu mu na uho svoju polovinu imena. Jer dva čoveka iz dvorane znali su svaki samo po polovinu imena o kojem je bila reč.

– Jeste li shvatili i upamtili? – upita on, ali mu pre no što je potvrdio, stavi desnu šaku na usta i podiže kažiprst leve ruke u vis.

Potom drugi izvadi iz džepa komad užeta i upita Timoteja ume li da čita lađarske uzlove. Kada Timotej potvrdi (što je bilo samo reda radi, jer je čovek njegov odgovor unapred znao) ovaj drugu polovinu imena saopšti Timoteju vezujući lađarske uzlove.

– Jeste li razumeli i upamtili?

– Jesam – uzvrati Timotej.

To je bilo sve.

U trougloj sobi čekale su ga promene. Na raspolaganje mu je stavljen računar, snabdeven je kompjuterskim rečnicima i enciklopedijama na kompakt diskovima. Bio je tu Spelling za engleski, „Hugo“ za francuski, američka enciklopedija „Encarta“ i Enciklopedija britanika, a od rečnika „Bookshelf“. Imao je i biblioteku punu stranih i domaćih knjiga.

Stvar nije ostala na tome. Momci s praporcima na uhu došli su uzoru ponovo po njega i odveli ga u onu dugu odaju iz koje dvojica ljudi kao da nisu ni izlazila. Pred njima na stolu stajalo je još uvek nešto zamotano u košulju. Tada jedan od one dvojice pokaza bradom na taj smotuljak. Izgledalo je kao da se gadi od onog što je pokazivao.

– Ovo je sada na redu – reče Timoteju.

Drugi razmota košulju i u njoj se ukaza sveska ukoričena safijanom. Potom dodade:

– U svesci je zapisano nešto, možda poruka , što potiče od osobe čije ste ime juče čuli. Ne zna se na kom jeziku je zapisano. I ne zna se šta… Jer niko nije svesku dosada otvarao. Vi ćete prvi. I prenećete nam tu poruku iz sveske, prevešćete ono što u njoj piše na sve jezike koje znate i koje smo ovde nabrojali. Da se ništa od smisla ne bi izgubilo…

Dva čoveka su ustala, uvezala rukavima košulje svesku od safijana i predala je u ruke Timoteju. Činilo se kao da ti ljudi prezaju od sveske. Kao da je ta stvar uvijena u košulju kužna.

– Uzmite svesku . Ona vam je jedina prilika da se spasete. Ne treba da vam kažem da će naše oko biti budno i kad spavate. Mi znamo, vi se, misleći na budućnost, još uvek plašite prošlih nesreća i dosadašnjih neprijatelja. Budite uvereni od sada ćete imati nove i još strašnije krvnike od starih i može se reći da i ne sanjate kakve vas neslućene nedaće vrebaju. Zato, uzmite se u pamet prevodeći ono što je u svesci zabeleženo. Sve što pišete, svako slovo, svaku reč, svaki redak, naročito svako ime, sve čuvajte. Kao da čuvate zube ili nokte na ruci. Sve – i ono što valja i ono što ne valja od vaših pisanija – sve ćete nam po završetku posla predati. Ne sme se izgubiti ni jedna jedina reč. Treba naročito paziti da ništa ne dospe u ruke potomaka. Jer, što se potomaka tiče, na njih ne treba računati. Ne treba imati nikakvo poverenje u njih. To su većinom protuve i ubice. I nikakva podrška od njih se neće dobiti. Treba ih se kloniti kao žive vatre. Uverićete se i sami…

S tim rečima ga otpustiše. Svesku Timotej uze i ču još samo za sobom da će se gospoda svakog trećeg dana raspitivati kako ide posao.

– Ko pročita kajaće se, ko ne pročita, kajaće se – reče Timotej, , umesto električne svetiljke upali jednu sveću s police, spusti košulju s knjigom u safijanu na sto i rasklopi jednu drugu knjigu da čita. Čitao je i spremao se za skok. Znao je, od toga kako krene zavisiće njegov život. Na njegovoj sveći plamen se vezao u čvor, bila je duboka noć, čula se negde voda kako pije. Kada je dobio utisak da oseća težinu vatre na fitilju, kada su mu se razvezala unutrašnja čula, koja su senke živih čula, uzeo je svesku u safijanu spreman da počne sa radom. Rasklopio je svesku i zastao na trenutak . Sveska je bila potpuno prazna. Tabula rasa. Ni reda nije bilo zapisano u njoj… Svaki list je zasebno proverio, svaki između kažiprsta i palca, svaki potom , ne verujući svojim očima, između palca i velikog prsta. Ništa nije otkrio. Sveska je bila bela kao neispisane stranice nečijeg života. Tada je pomislio :

– Ime je jedini tekst kojim raspolažem.

Tada je seo i počeo nešto da piše na komadu hartije. U ušima su mu stalno zvonili praporci.

Beležio je na grčkom tekst koji je bio ispisan na lepezi njegove majke i koji je znao napamet:

„Kao što telo ima udove, ima ih i duša…“ pisao je Timotej. Taj tekst sa lepeze rešio je da prevede na francuski i druge jezike za onu dvojicu za stolom.

- Ne verujem da će se usuditi da zagledaju u svesku – mislio je pri tome. Kao što se ni dosada nisu usudili da saznaju ime čije polovine imaju na jeziku… Njih to po svoj prilici i ne zanima. Očigledno ga se klone što više mogu. Jedino što im je važno to je da to ime ne dođe u javnost. Da ostane nepoznato… I da svoju brigu prebace na drugog. Na mene , u ovom slučaju.

Ukratko, Timotej se hvatao za slamku.

Prošlo je vreme, urečeni dan se približio, a zatočenik nije učinio ništa. Ništa nije dovršio, a i ono što je bilo započeto, bilo je započeto zahvaljujući njegovoj mašti i dovoljno je bilo otvoriti svesku u safijanu i videti da njegov posao ne može odgovarati onom poslu iz te sveske, jer tamo nije bilo ni reči bačene na hartiju, a on se ipak služio rečima. I to se jasno razaznavalo. Tekst nepoznatog, ako se to uopšte može nazvati tekstom, bio je nedosežan i nenadmašiv.

Timotej je ludeo i tu noć proveo na balkonu. Činilo mu se da svaki deo njegove odeće predstavlja neki deo predela oko kuće: pojas je značio reku, prorezi za dugmad izvore u šumi, a sama košulja planinu u Bosni i pod njom je osećao da leži teška zemlja sa vatrom i plodom u sebi…

U svoj uobičajeni čas, a to je čas kad se kolju petlovi koji kukuriknu pre vremena, momci sa praporcima na uhu nisu došli po Timoteja. Došli su ranije. Naredili su mu da ponese svesku u safijanu i sve svoje hartije i beleške. Uveli su ga u dvoranu sa dugim stolom. Tu su sedela dva čoveka kao i ranije i pitala ga kako ide posao. Timotej je odgovorio da ide, pogledao je u svoje nokte koje je u besanim noćima trljao o zid kraj postelje i video deset puta svoje lice u svojim noktima. Bilo je bledo i unezvereno. Zatočenik nije mogao naslutiti da li dva čoveka za stolom znaju tajnu sveske u safijanu ili ne…

Tada jedan od one dvojice uze od njega svesku i zavi je u novu košulju. Njegove hartije uze onaj drugi, smota ih i zapečati ne zagledajući u njih.

– Neće biti prevođenja sveske u safijanu – rekli su kratko Timoteju i dali mig ljudima s praporcima na ušima. Ovi su Timoteja izveli i otpratili u sudnicu. Svitalo je. Tamo su sedela tri čoveka i saopštili su mu:

– Proglašavamo te taocem. Ljudi su skloni da carsku tajnu razglase. A ti sada tu tajnu znaš. Jednom, ranije ili kasnije, posle sto godina možda, ili odmah, javiće se neko ko će ime povereno samo tebi, zapisati i tako izdati tajnu. Ali biće svakako i takvih koji će ime, kad je već zapisano, hteti da pročitaju i tako razglase tajnu. Da bi se zaštitili od jednih i od onih drugih, određujemo tebe, Timoteje Medošu, za taoca u slučajevima obe vrste…

- Kako mogu jemčiti da će neko ko se, kako sami rekoste, nije još ni rodio, čuvati tajnu? – primeti Timotej.

– To je tvoja stvar – uzvratiše sudije.

Poslednje veče Timotej je proveo u trougloj sobi. Ali nije spavao. Iza trećih vrata čulo se te noći kako neko prevlači ogromne stolove, kako se pomeraju i raspoređuju drvene klupe, koje deru zidove i pod. Kada je buka postala neizdrživa, Timotej ustade i otvori odaju. Pred njime se ukaza ostavica tri lakta u širinu, u dužinu ni toliko. Sopstvena vrata u nju ne bi stala. Na sredini bila je stolica. Prazna i pod paučinom. A na toj paučini sedeo je ogroman đavo i ljuljao se. Čim ga ugleda, kuče zareža, na šta se đavo raskopča. Spreda iz čakšira izvuče veliki maljav rep i njime zapiša kuče, koje skičeći pobeže. Tada đavo ispovrte odnekud nešto kao „ikonu“, nešto poput slike na dasci i pokaza je Timoteju. Na „ikoni“ je bio naslikan čovek srednjeg rasta, sedamdesetih godina, plavih očiju hladnih od straha, neuhranjenih nozdrva i male brade. Od onih dvovlasih što su ujutru mrkodlaki na mater, a uveče svetlokosi na oca. Izgledao je kao da se najeo bolesnog hleba.

– Znaš li ko je ovo? – upita đavo. I odmah sam odgovori na pitanje:

– To je čovek koji će jednoga dana zapisati tebi povereno i zabranjeno ime, čovek koji će postati krivac za tvoju smrt.

– Ja tog čoveka nikad nisam video – reče Timotej.

– I nećeš – reče đavo.

– Otkud se uzrok kazne može javiti posle izvršenja presude? Sigurno je da nema načina koji nas može vratiti uz tok vremena od posledice natrag ka uzroku. Jer, savršenije stvari ne mogu se svoditi na nesavršenije. A pošto svi dokazi leže na tom putu od posledice ka uzroku – ništa na svetu se ne može dokazati. Pa ni moja krivica.

Na to se đavo nasmeja i u ustima mu se ukaza rumena svetlost. Potom bez reči okrete drvenu sliku i pokaza onu drugu stranu. Na toj drugoj strani „ikone“ bilo je naslikano bezbroj sićušnih osoba muškog i ženskog pola. Odevene na najrazličitije načine, one su sve bile u pokretu. Lica im Timotej nije mogao razaznati.

– Ovo su budući krivci za tvoju smrt – rekao je đavo. Ali

nisu ovde svi. Ima ih mnogo i neki se nisu još ni rodili… To su oni koji će jednom pročitati zabranjeno ime koje ti je povereno na čuvanje.

Potom đavo pozva kuče, koje zacvile i pokorno uđe u ostavicu na kojoj se zatvoriše vrata.

*

Sledećeg dana Timotej je pogubljen. Pošto je presuda izvršena, obrazloženje je pročitano kao opomena. Ono je glasilo:

„Jasno je da će se u budućnosti pojaviti neko ko će, uprkos zabrani, ime koje se ne sme staviti na hartiju zapisati, kao što je sigurno da postoje i oni drugi, koji će to ime pročitati, iako se ono pročitati ne sme. Prema tome, smrt Timoteja Medoša na zakonu je zasnovana, jer je on talac koji mora jemčiti da se opisani postupci neće dogoditi. A sva odgovornost za njegovu smrt pada na one koji u budućnosti izvrše prekršaj protiv zabrana ovde propisanih“.

*

Mnogo godina posle rata u Bosni ja, pisac ovih redova zainteresovao sam se za slučaj i za sudbinu ljubavnika iz Kotora, gospođe Lili Difi i Timoteja Medoša. Od kćeri pokojne gospođe Eve dobio sam stare hartije i pisma, izanđale telefonske trake, jednu video kasetu i čudnu, ne uvek potpunu priču o trougloj sobi u Bosni i poslednjim danima Timoteja u njoj. Od gospođice Ivete dobio sam i jedno ogledalo koje je nekada stajalo u ulici Filles du Calvaire. Podvrgao sam ga fotokinezi i kao u nekom palimpsestu prelistao sve obrise koji su tokom godina bili deponovani u njega. Negde na sredini našao sam najpre svaki za sebe, a potom i zajedničke odraze gospođe Lili Difi i Timoteja Medoša. Bili su onakvi isti kakvi su potonuli u ogledalo u svoje vreme, dok su njih dvoje učili matematiku, samo nešto bleđi. Obrisi iz prošloga milenijuma…

Najzad, od gospođice Ivete sam čuo i zabranjeno ime. Čini se da je ono bilo hotimice saopšteno njenoj majci, gospođi Evi, telefonom od strane nepoznate ličnosti. Zainteresovalo me je i počeo sam da tragam za tim imenom po literaturi. Preturio sam sve priručnike, tražio po velikim knjižnicama, po arhivima i preko Interneta, ali uzalud. Zabranjeno ime nije sadržavao nijedan rečnik, nijedna enciklopedija, nije ga zabeležila nijedna genealogija, nijedna istorija. Ime zaista dosad nigde nije bilo zabeleženo. Ono uostalom, nije ni ličilo na ime. Pomislio sam: zašto ne bih učinio ono, što su Timotejevi dželati toliko želeli da osujete? Zašto ne bih objavio ime koje su krvnici po svaku cenu hteli prikriti?

I napisao sam i štampao knjigu pod naslovom „Kutija za pisanje“. U jednu od fioka te kutije stavio sam cedulju sa prvi put zabeleženim tajnim imenom. Tada mi dve ptice proleteše kroz san i ja naknadno shvatih šta sam učinio objavljujući to ime-lozinku prvi put. I zašto nije to htela da uradi gospođa Eva, smotrenija od mene. Zapisujući to ime ja sam ustvari postao ubica Timoteja Medoša. Zločin je jedino što se može pokrenuti uz maticu vremena ka našim precima, jer, evo, uzrok u toj matici vremena može stajati iza posledice. Moj prestup uzhodi natrag u prošli vek po svojeg krivca. Ja sam onaj davno predviđeni uzročnik Timotejeve smrti.

U tom zločinu ja imam saučesnika. To si ti, što si naslikan s druge strane đavolje „ikone“. Ti, što si u knjizi „Kutija za pisanje“, ili u naslovu ovog zapisa na Internetu već pročitao zabranjeno ime: „Višnja sa zlatnom košticom“.

© 1997 - 2022 Милорад Павић и khazars.com. Продукција: ТИА Јанус