Statuete umetničke nagrade „Petropolj": sveta Ksenija Petrogradska i Fjodor Dostojevski. Autor: Sergej Alipov.

Prilikom istraživanja međunarodne recepcije Milorada Pavića otkriveno je da je pisac 18. septembra 2003. godine bio među dobitnicima umetničke nagrade „Petropolj" (Художественная премия «Петрополь») u Sankt Peterburgu.

Priznanje, koje do sada nije bilo evidentirano u dokumentaciji Legata Milorada Pavića niti u spisku njegovih nagrada na sajtu khazars.com, potvrđeno je ruskim novinskim izveštajima iz septembra i oktobra 2003. godine, kao i kasnije objavljenim spiskom laureata.

List Nevsko vreme od 20. septembra 2003. navodi Pavića među dobitnicima, sa obrazloženjem „Za metaforičko poimanje sveta".

List Čas pik od 1. oktobra 2003. beleži da Pavić nije prisustvovao svečanosti, ali da je pročitana njegova telegramska zahvalnica. Istom nagradom te godine odlikovan je i pozorišni reditelj Aleksej Sljusarčuk, koji je postavio Pavićevo delo na sceni peterburškog pozorišta „Osobnjak".

Radio Svoboda je već 19. septembra 2003. izvestio o dodeli nagrade, uz izjavu jednog od njenih osnivača, Nikolaja Jakimčuka, o značaju međunarodnih kulturnih veza.

Nagrada „Petropolj" ustanovljena je 1999. godine u Sankt Peterburgu. Dodeljuje se za dostignuća u kulturi i umetnosti.

Ovo priznanje naknadno se unosi u dokumentaciju međunarodnih nagrada Milorada Pavića. Povelja, statueta i original zahvalnice zasad nisu pronađeni u dokumentaciji Legata.

Ruski izvori iz 2003. godine:

• Aleksandar Ures, „Лауреаты 'Петрополя' получили свои награды", Невское время, 20. septembar 2003.

• „'Петрополь' отмечает тех, кого любит", Час пик, 1. oktobar 2003.

• Tatjana Voljtska, „В Петербурге вручены художественные премии 'Петрополь'", Radio Svoboda, 19. septembar 2003.

• „Псковскому драмтеатру им. А. С. Пушкина вручена премия 'Петрополь'", Pskovska lenta novostej, 22. septembar 2003.

• „Ежегодная Художественная премия 'Петрополь'" — spisak laureata, Sankt Peterburško odeljenje Ruskog stvaralačkog saveza radnika kulture.

Period uspona u životu književnika Milorada Pavića, najprevođenijeg srpskog pisca, odvijao se, kao što to obično biva, daleko od očiju javnosti. Četvoročlana porodica Pavić živela je skromno, u stanu na Zvezdari. Prilike su bile takve da je Milorad Pavić jedno vreme morao da putuje u Novi Sad kako bi prehranio porodicu.

Upravo tada nastala su njegova kapitalna naučna i književna dela: Istorija srpske književnosti baroknog doba i Hazarski rečnik.

Ova knjiga opisuje epizode iz privatnog života slavnog pisca tokom njegovog najplodnijeg perioda. Napisao ju je jedini preostali član porodice koja je živela u Ulici vojvode Brane 9 — njegov sin, slikar Ivan Pavić. Uprkos izjavama Milorada Pavića u brojnim intervjuima da nije bio idealan otac i da se svojoj deci nije dovoljno posvetio, u ovoj knjizi videćemo sasvim drugačiju sliku.

Romantična, barokna porodična atmosfera, u kojoj je, uprkos skučenom prostoru, uvek bilo mesta i za dva ruska hrta, nadahnjivala je i velikog pisca i slikara Ivana Pavića da postave temelje svojih stvaralačkih ideja.

Između oca i sina tada su se rađali i međusobni uticaji i nadahnuća, o čemu najbolje svedoči roman Predeo slikan čajem.

Već 17 godina o Legatu Milorada Pavića se, po njegovoj testamentarnoj volji, staraju supruga Jasmina Mihajlović i sin Ivan Pavić.

Predavanje o Miloradu Paviću i Džulijanu Barnsu na Međunarodnom festivalu NAUKA 0+ u Moskvi

Na Moskovskom državnom lingvističkom univerzitetu 9. oktobra 2026. godine održano je predavanje „Signal iz teksta: kako čitalac dešifruje ličnost u postmodernističkom romanu", posvećeno delima Milorada Pavića i Džulijana Barnsa.

Predavanje je bilo deo programa Centra za vanzemaljsku komunikaciju, tematske platforme Moskovskog državnog lingvističkog univerziteta na Međunarodnom festivalu NAUKA 0+.

Milica Nikolić, mlađa naučna saradnica Laboratorije za komparativnu književnost i kulturnu diplomatiju MGLU, govorila je o načinima na koje Pavić i Barns pomoću parodije, groteske, arhetipova, citata i nelinearnog pripovedanja oblikuju svoje junake i pretvaraju čitaoca u saučesnika i koautora književnog dela.

Tako se Pavićeva proza našla u jednom neobičnom, ali njoj neobično bliskom naučnom kontekstu: u programu posvećenom jeziku, svesti, tumačenju nepoznatog i mogućnostima komunikacije sa drugačijim svetovima.

Zvanična stranica predavanja

O ovoj knjizi trebalo je da pišem ranije. Vest, međutim, stiže tek sada, sa zakašnjenjem koje nije književno nego istorijsko: rat je presekao veze i razdvojio porodicu koja je godinama radila na ovom neobičnom izdanju.

Reč je o drugom iranskom izdanju „Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića — i, što je posebno važno, o necenzurisanom izdanju.

„Hazarski rečnik“ je i ranije objavljen u Iranu. Novo izdanje, u izdanju teheranske izdavačke kuće Noghreh, ima sasvim drugačiju istoriju.

Sve je počelo 2021. godine, kada mi se iz Teherana javila književna prevoditeljka Jultan Sadikova (Youltan Sadykova). Tako je započela duga i neobično prisna prepiska sa njom i porodicom Aslani-Fazaeli, koja stoji iza izdavačke kuće Noghreh.

U Iranu postoji veoma stroga cenzura knjiga, ali su izdavači za „Hazarski rečnik“ uspeli da od nadležnih verskih vlasti dobiju dozvolu da roman bude objavljen necenzurisan. Upravo zbog toga ovo izdanje ima posebno mesto među brojnim prevodima Pavićevog romana.

Za njega sam napisala i poseban tekst o Miloradu Paviću i „Hazarskom rečniku“. Jultan ga je prevela na persijski, a izdavači su ga u knjigu uključili kao moje pismo — svojevrsni rukopis, odštampan na zasebnom listu u obliku papirusa koji se odmotava.

A onda je došao rat.

Jultan i njen muž Amin, zajedno sa njegovim roditeljima, osnivačima izdavačke kuće Noghreh, nameravali su da odu u Francusku. Aminovi roditelji dobili su vize, dok su Jultan i Amin još čekali odgovor ambasade kada je počeo rat. Jultan, koja je učestvovala u protestima u Iranu i kao ruska državljanka strahovala i za sopstvenu bezbednost, otišla je privremeno u Rusiju, svojoj porodici. Amin i njegovi roditelji ostali su u Iranu.

Tako se porodica koja je napravila ovo izdanje „Hazarskog rečnika“ našla razdvojena.

Zato vest o knjizi objavljujem tek sada.

Video-zapis koji prati ovu vest snimio je Amin neposredno po objavljivanju knjige. Na njemu se čuje njegov glas, a ruke koje otvaraju knjigu i odmotavaju moj tekst pripadaju Jultan.

Njih dvoje su tada još bili zajedno.

Knjiga je ostala.