Слободан Владушић
РТ Балкан, 24.1,2024
Народи нестају онда када њихова елита престане да се поноси сопственом сликом света и пожели да постане неко други. Једноставније речено: народи нестају онда када њихови "кагани" на питање ко смо ми дају одговор који гласи: ми смо нико (и ништа). Године 1984, када се роман Милорада Павића појавио, мали број људи је осетио да је то питање надилази аналогију Срби – Хазари
Branko Pantelić / ATA Images
Сви читаоци се углавном слажу да једну књигу не можемо да прочитамо два пута на исти начин. Иако текст књиге остаје исти, мењамо се ми, али се, исто тако, мења и свет око нас. То је случај и са Хазарским речником Милорада Павића, светским бестселером српске књижевности, чије се прво издање појавило 1984. године. Већина савременика је у Хазарском речнику видела револуционаран роман, зато што је био написан у форми речника. За разлику од обичних романа, који се читају од прве до последње странице, овај роман можете да почнете да читате од било које одреднице, а да затим сами одаберете даљи правац читања, следећи упућивања на друге одреднице из оне коју сте управо прочитали.
Осим што је открио нов начин читања, који га је учинио светским бестселером, Хазарски речник је, међутим, изнова открио и једну заборављену тему. То је била тема нестанка народа. Иако на први поглед уроњен у неограничене просторе фантастике, Павићев роман није бежао од симболичког указивања на политичку стварност земље у којој је најпре био објављен. Чини ми се да је Јован Делић први поменуо да се у организацији хазарске државе у Павићевом роману препознаје инфериорни положај Срба у тадашњој Југославији. (Да је тај положај заиста био инфериоран сведочи, између осталог, и податак да се од 1945. па до распада земље на позицији премијера савезне државе налазио само један Србин: Петар Стамболић од 1963. до 1967. године). Тема нестанка народа постала је тако тихи пратилац револуционарног начина читања: док је Хазарски речник био слављен у свету као симбол новог начина читања роману, Хазари су у исто време прећутно постали симбол народа који је, формулишимо то тако, дозволио себи да нестане.
У време када Хазарски речник стиче своју светску славу, тема нестанка народа била је скрајнута, зато што је била изразито политички некоректна. Крајем осамдесетих година прошлог века, у доба тријумфа постмодернизма на Западу (као и данас уосталом), статус угрожености резервисан је само за "мањине", док је "већина" (поистовећена са белим мушкарцем хришћанином који има стабилан национални идентитет) бива третирана као есенција свеколиког зла.
Анђео у сну
Павић је тему нестанка народа у Хазарском речнику симболички предочио у такозваној хазарској полемици. Хазарски владар, који носи титулу кагана, сањао је сан у коме му се појавио анђео. Тај анђео га је упозорио како су Богу драге његове намере, али његова дела нису. Уместо да се за тумачење сна обрати хазарским ловцима на снове, каган позива представнике хришћанске, исламске и јеврејске вере, обећавајући да ће са својим народом прећи у веру оног тумача који му најбоље протумачи сан. Иако Хазарски речник не даје одговор на питање у коју су веру прешли Хазари, тај одговор је заправо, из угла романа, мање важан: важно је то, да су Хазари кагановом одлуком престали да буду Хазари и да су тако нестали.
Симболичка прича о хазарској полемици даје одговор на питања како и када народи нестају. Народи нестају онда када њихова елита престане да се поноси сопственом сликом света и пожели да постане неко други. Једноставније речено: народи нестају онда када њихови "кагани" на питање ко смо ми дају одговор који гласи: ми смо нико (и ништа).
Павић је Хазарским речником предосетио да то питање ко смо ми, поново стиче ауру епохалног питања. Године 1984, када се роман појавио, мали број људи је осетио да то питање надилази аналогију Срби – Хазари. Деценију две касније, епохална важност питања ко смо ми, постала је планетарно очигледна.
Почело је са СССР-ом, чија је комунистичка елита са Горбачовом на челу, на питање ко смо ми одговорила: ми нисмо комунисти (то јест ми смо нико и ништа), па је започела пројекат стицања новог идеолошког идентитета под именом перестројка. Показало се да је овај пројект довео до једне геостратешке катастрофе, односно до распада СССР-а и епског осиромашења Русије. Након распада заједничке земље, народи бившег Совјетског Савеза морали су себи да поставе то исто питање – ко смо ми. Као и у Хазарском речнику, улог који се улаже у одговор на то питање, јесте судбина државе и народа, па се зато у тој "валути" плаћа и цена нетачног одговора.
Branko Pantelić / ATA ImagesИзгледало је, на први поглед, да Запад, а посебно Америку, не дотиче питање
ко смо ми. Самјуел Хантингтон је половином деведесетих година прошлог века, самоуверено написао књигу
Сукоб цивилизација у којој је Запад одредио као цивилизацију Запада, док је Русију, која је после распада СССР-а престала да буде идеолошки непријатељ Запада, изнова учинио непријатељем, преко њеног православног цивилизацијског идентитета. Тиме је послао недвосмислену поруку руској елити да
модус вивенди са Западом ипак неће бити могућ.
Међутим, већ 2004. године, исти тај човек, Самјуел Хантингтон, пише једну другачију књигу под насловом Ко смо ми – изазови америчком националном идентитету (на српски је књиге преведена под насловом Амерички идентитет). Хантингтон у њој забринуто показује да се донедавно неупитни амерички идентитет управо распада на транснационалну компоненту, коју преузима елита и субанационалне идентитете, који фрагментаризују некадашњи мање више хомогени народ. Хантингтон је тако постао свестан да се цивилизација Запада претворила у нешто друго, а данас знамо, захваљући Харарију (књига Хомо Деус) и Клаусу Швабу из Светског економског форума, да је то друго Мегалополис, политички ентитет у коме владајућа олигархија себе види као богове, а оне испод себе као животиње које уништавају планету па зато њихову густину треба "проредити". Народ као неко обједињујуће "ми", више не постоји. Ако се те "животиње" позову на неки обједињујући национални идентитет, на људска права, демократију (то јест на правило да исти владају истима) или, на крају крајева, на право на биолошки опстанак, онда политички коректан одговор на питање ко су они који се на тако нешто позивају, гласи: "фашисти & екстремисти & крајњи десничари".
Питање идентитета
У Србији се питање ко смо ми такође поставило после распада Југославије. Иницијални "политички коректан" одговор на таласу борбе против Милошевића, био је: ми смо другосрбијанци. Међутим, захваљујући тренутку искрености једног од њих, који се збио на његовом тадашњем твитер-налогу (сада X налогу) 10. маја. 2021. године, сазнали смо да грађанке и грађани који су за НАТО и ЕУ постају "национална мањина са јасним политичким, вредносним и културним идентитетом" чиме је скинута провидна другосрбијанска завеса, да би се појавио један нови идентитет, коме је блиска идеја укидање Републике Српске, претварања СПЦ у Православну цркву у Србији, и признања независности Косова, као предигре за укидања српског националног идентитета у целини. Речено терминима Хазарског речника, кагану је свеједно шта јесте, само да више није Хазар, као што је и оним људима, који на социјалним мрежама имају потребу да објаве да одлазе напоље, свеједно где је то напоље.
Разумљиво је да овај нови "идентитет" – нимало благонаклон према Србима – карактерише његова спремност да покорно служи олигархијским "богољудима", а покорно служење не подразумева слободно мишљење или просуђивање, већ само ропску послушност, која се онда преко мреже медија и образовног система проглашава за "цивилизацијску" норму, што је тачно једино у свету Орвелове 1984.
Павић није био слуга покорни. Он је био врхунски стваралац који није бежао од свог националног идентитета. У свом најпознатијем роману, он није само поставио питање ко смо ми, већ је и одговорио на њега. Павић је себе сматрао српским, али симболички, и византијским писцем.
Сцена из балета "Хазарски речник"Позориште Мадленијанум
Помен Византије, односно Источног римског царства, као историјског језгра православне цивилизације, Павићу је био потребан из два разлога. Он је најпре, сматрао да се европска култура састоји од западног и источног канона, који су се развили из Западног (католичког) и Источног (православног) римског царства. Према тома, српска култура и њено културно наслеђе које је настало у додиру са Византијом има право да себе сматра различитом од култура које су настале у сфери западног канона. Та разлика за Павића није била ни вредносно супериорна, али исто тако ни вредносно инфериорна. Свест о тој разлици била је свест о самосвојности српске културе, односно мера њеног достојанства. Хазарски речник је настао из осећања тог достојанства и поноса које је Павић, као књижевни историчар, свакако осећао.
Друго, самосвојност српске културе у односу на западни канон, за Павића није била синоним за изолацију & гетоизацију. Напротив, Павић је сматрао да ће српска култура преко везе са Византијом односно источним каноном европске културе досегнути сфере универзалне културе (што је и доказао Хазарским речником) стварајући тако, заједно са западним каноном, заједнички европски културни простор и заједничко културно наслеђе.
Добар пријатељ
То је била идеја Хазарског речника – да се српској култури врати дигнитет, те да затим, преко везе са византијским наслеђем, односно са истоком Европе, постане способна да се бави универзалним темaма које би имале планетарну рецепцију – као што је такву рецепцију имао Хазарски речник.
Вероватно је међу писцима који су деведесетих година пристали да учествују у сатанизацији српског народа и његове културе, било и оних који су мислили да је то у чему учествују, само борба против Милошевића. Павић није био део те екипе. Он је био исувише паметан да не би знао о чему се ту заправо ради, а сувише поносан да би у том прљавом послу узео учешће. Зато је, на крају крајава, и могао да напише Хазарски речник, док је већина ових других остала у активистичком потпалубљу са ограниченим роком трајања.
Павић је почетком деведесетих година, у једном интервјуу казао да Европа не може да постоји ако се одрекне своје источне (православне) компоненте. Био је у праву: у антихуманистичком Мегалополис, кога ће насељавати "богови" и "животиње", неће бити места за европско хуманистичко наслеђе, ни оно источно, али ни за оно западно. Као што неће бити места ни за Северни или било који други ток. Биће места за видео-игре, наркотике и порнографију, јер животиње треба пацификовати.
Из балета "Хазарски речник"Позориште Мад
Временом, како се геополитичка јава све више удаљавала од Павићевог сна о заједничкој Европи (источној и западној), тако се и његов опус почео премештати из Мегалополиса (у коме је он данас слови искључиво као ,,српски националиста”), ка Русији и Кини, где је он и даље велики светски писац.
Четрдесет година након објављивања Хазарског речника, осећамо како нас је све ове године тај роман пратио као неки добар пријатељ, који нас није напустио, када други јесу. И вероватно нас неће ни напустити, ако ми, пре тога, не напустимо сами себе. То ће се догодити онда када изгубимо снагу да сами тумачимо сопствене снове. Зато нам је данас потребан још неки филм по Павићу, попут Византијског плавог из 1993. године, или са Павићем у главној улози. То би био доказ да још увек можемо да сами дамо одговор на питање ко смо ми, уместо да одговор на то питање тражимо од других.
Представљање прва три тома серијала „Књижевноисторијска и есејистичка дела Милорада Павића” одржано је у Библиотеци града Београда.
На конференцији су учествовали: професор емеритус др Сава Дамјанов, приређивач и председник Уређивачког одбора, Јасмина Михајловић, књижевница, мр Ненад Шапоња, директор Културног центра Војводине „Милош Црњански” (Нови Сад), члан Уређивачког одбора, др Жаклина Дувњак Радић, уредница у издавачкој делатности КЦ Војводине „Милош Црњански”.
Иако је био најављен и др Владимир Пиштало, писац и управник Народне библиотеке Србије, ипак на крају није присуствовао сусрету са медијима.
Велики пројекат садржи три дела: „Историја српске књижевности барокног доба”, „Историја српске књижевности класицизма” и „Историја српске књижевности предромантизма”.
Културни центар Војводине „Милош Црњански” из Новог Сада и Народна библиотека Србије започели су трогодишњи капитални пројекат објављивања Сабраних дела књижевноисторијских студија и есејистике Милорада Павића.
У питању су књиге које нису поново публиковане већ 30 година.
Укупно ће бити објављено девет књига, како је нагласио Ненад Шапоња.
„Жеља ми је била да књиге Милорада Павића видим баш на овај начин у тој форми. Нисам студирао књижевност, али јесам писац. Исто тако, иако нисам део тих студија, пуно сам читао и научио много тога из књига Милорада Павића, а из ових дела захваљујући њему, знам о периодима - бароку, класицизму, предромантизму”, навео је Шапоња и констатовао да му се у животу испунила жеља да постане издавач, те има своју кућу „Агора” и води КЦ „Милош Црњански”.
Он је открио сам процес идеје око публикације овог књижевног вишетомног серијала, када су му дошли супруга Милорада Павића, односно удовица Јасмина Михајловић и Сава Дамјанов.
Шапоња је имао бојазан у почетку да то неће бити тако једноставан подухват, већ врло сложен и комплексан на толико нивоа.
„Милорад Павић се бави тиме где су полазишта нашег језика у овим књигама. Он је био белетристички писац, прави светски аутор. Погледајте само „Хазарски речник”. Та његова књига је преведена на чак 80 језика и променила је свет, направила земљотрес промене”, анализирао је Шапоња и додао да је тај необични роман лексикон премештао логику и епохе, и представљао барок, класицизам и предромантизам.
Шапоња је оценио да су све три Павићеве књиге сасвим различита дела историје југословенске књижевности.
„Ове књиге су одраз слободног духа Павића из визуре једног писца, уметника, ствараоца, што је најбоље, а не само из угла теоретичара или критичара књижевности, научника истраживача. Мислим да би Милорад Павић био срећан са овим издањима да их види данас”, закључио је Ненад Шапоња, преноси Танјуг.
Милорад Павић сматра се за једног од најважнијих српских књижевних историчара 20. века, о чему сведоче његови многи нови увиди у заборављене писце и епохе наше баштине (Гаврил Стефановић Венцловић, барок, класицизам и предромантизам) који су прихваћени и високо вредновани у науци о српској књижевности.
Поновно издање ових радова представља значајан допринос домаћој и европској академској заједници где они имају статус обавезне литературе, али и целовит увид у стваралаштво једног од најзначајнијих књижевника последњих деценија 20. и почетка 21. века.
Његова супруга Јасмина Михајловић, књижевница и критичарка, сматра да се цео подухват може дефинисати као „капитално капиталне књиге” и да је срећна што се поново могу дела показати нацији и јавности.
Она је навела да је двоструко емотивна данас, посебно што се коначно након 30 година поново штампају тако значајна дела која су, по њеним речима, неправедно занемарена.
Михајловић је подсетила да је идеално да Сава Дамјанов буде приређивач свих дела, јер је он био студент Милорада Павића, докторант и касније наследник катедре.
Дамјанов је био Павићев дугогодишњи најближи сарадник на Филозофском факултету у Новом Саду.
Сава Дамјанов је такође рекао да га данас обузимају снажна осећања, јер су Павић и он били веома блиски, као „духовни отац и син”.
„Књижевноисторијска и есејистичка дела Милорада Павића” не подразумевају само њихово реиздање већ и приређивање текстова по савременим текстолошким начелима, уз пратећу научну литературу, што је објаснио главни приређивач и уредник, професор емеритус.
Како је открио Дамјанов, следеће три књиге које би требало да се појаве крајем ове године биће студије о писцима којима се Милорад Павић читав живот бавио, а неки су чак постали и јунаци његове белетристике - Гаврил Стефановић Венцловић и Војислав Илић.
План је да се током 2025. године објављивање овог серијала заврши са Павићевићевим збиркама есеја.
Главни приређивач је приметио да је Милорад Павић такође имао бриљантну и импресивну уредничку каријеру у издавачкој кући „Просвета”, али је тај део био покривен његовом каријером изванредног књижевника који је померао границе.
Дамјанов је оценио да је огроман значај овог пројекта да се представе све књиге након пуне три деценије које се могу проучавати као академски уџбеници или као три синтезе.
Др Жаклина Дувњак Радић, уредница у издавачкој делатности КЦ Војводине „Милош Црњански”, сматра да је Павић био „значајан књижевни историчар и да ове књиге представљају сам врх српске историографије, ту дилеме нема”.
„Три тома књиге јесу праве три синтезе, како је приметио колега Дамјанов, и може бити драгоцена за студенте српског језика и књижевности, теоретичаре, научнике, али и многе друге. Три књиге су освежено издање, ново рухо које је било потребно. Током Павићеве каријере доминирала је слика великог писца, што је он наравно био, а сада коначно видимо и његову каријеру универзитетског професора и књижевног историчара”, закључила је Дувњак Радић.
Милорад Павић (1929 - 2009) био је познати српски прозни писац, историчар српске књижевности 17-19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Александра С. Пушкина и Лорда Џорџа Гордона Бајрона, професор универзитета и члан Српске академије наука и уметности од 1991. године.
Павић је био романсијер, приповедач, песник и драмски писац.
Од стране стручњака из Европе, САД-а и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност.
Наравно, Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник” (1984), необични литерарни лексикон у 100.000 речи, који су критичари и публика брзо прогласили незаобилазним делом новог века.
Многи критичари су сматрали да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У свом чувеном другом роману „Предео сликан чајем” (1988) аутор нуди штиво за љубитеље укрштених речи.
Трећи роман „Унутрашња страна ветра” (1991) и четврти „Последња љубав у Цариграду (приручник за гатање)” (1994) сматрају се врхунским квалитетом у његовом стваралаштву.
Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог опуса, у његовој колекцији се издвајају „Шешир од рибље коже (љубавна прича)” (1996), „Стаклени пуж (приче са Интернета)” (1998), „Кутија за писање” (1999) и романи „Звездани плашт (астролошки водич за неупућене)” (2000) и „Уникат” (2004).
(Политика , 14. март 2024, аутор: Марина Вулићевић)
Специјална награда Новосадског сајма за „Књижевноисторијска и есејистичка дела Милорада Павића”
На Новосадском сајму данас је додељена Специјална награда, за „Књижевноисторијска и есејистичка дела Милорада Павића”. Награду су примили мр Ненад Шапоња, директор Културног центра Војводине „Милош Црњански” и др Драгана Милуновић, заменица управника и руководилац Сектора за библиотечко-информациону делатност Народне библиотеке Србије.
Објављивањетих дела један је од изузетно значајних пројеката Културног центра
Војводине „Милош Црњанскиˮ, који реализује у сарадњи са Народном библиотеком
Србије.
Објављене су прве три књиге – „Историја српске књижевности барокног добаˮ, „Историја
српске књижевности класицизмаˮ и „Историја српске књижевности предромантизмаˮ, које
су изложене на штанду Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ и које публика
има прилику да чита.
Одржано представљање прва три тома „Књижевноисторијских и есејистичких дела Милорада Павића”
На штанду Културног центра Војводине „Милош Црњански” одржана је данас промоција прва три тома „Књижевноисторијских и есејистичких дела Милорада Павића”.
О књигама су говорили мрНенад Шапоња, директор Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ и чланРедакционог одбора, професор емеритус др. Сава Дамјанов – приређивач и уредник, и дрЖаклина Дувњак Радић, уредница у издавачкој делатности Културног центра Војводине„Милош Црњанскиˮ и чланица Редакционог одбора.
„Павићеве студије, или синтезе, о бароку, класицизму и предромантизу нису објављиване 40 година. Можда су, једном или два пута, као додатак. Значајнe су за књижевну историју, али су такође и уџбеници на факултетима у Србији и у свету. Имали смо идеју да идемо, с једне стране хронолошки, а с друге стране жанровски. Друго коло обухватаће Павићеве монографије ‘Гаврил Стефановић Венцловић’, ‘Војислав Илић и европско песништво’, ‘Војислав Илић, његово време и дело’. Пројекат ће се завршити Павићевим есејима – књижевноисторијским, али и поетичким, који су врло значајни јер је Павић многе књижевноисторијске ликове уводио у своја дела”, истакао је Дамјанов.
Др Сава Дамјанов је деценијама сарађивао са професором Милорадом Павићем те је поделио са публиком и то по чему се он и данас сећа њихове сарадње и пријатељства.
„Ево, већ седам деценија сам на овом свету и кретао сам се и у академским и у уметничким круговима, не само у нашој земљи, и могу чиста срца рећи да је Павић био најнеобичнији човек којег сам уживо упознао. Дакле, не само од људи који су оставили траг у свом времену, већ и уопште од свих људи које сам упознао, он је био управо то – најнеобичнији. Он није био особењак по понашању, напротив, био је врло пристојан човек, господин. Био је необичан по начину размишљања, о многим необичним стварима је размишљао па су се и многе необичне ствари дешавале у стварности са њим. Просто, као да је имао неку необичну харизму, једноставно је призивао неке догађаје и ситуације, сасвим ирационалне. Многим тим догађајима сам и сам сведочио и када бих препричавао, многи би рекли да је то сујеверје, да измишљам ствари, али није тако, они су се заиста збили. Павић и ја смо се врло брзо препознали и нисмо били само у релацији професор – асистент, већ смо постали и врло блиски пријатељи, и он је сам тај наш однос називао односом духовног оца и духовног сина, тако да има ствари које је он знао о мени а које је однео у гроб, а има и ствари које ја знам о њему и које ћу, такође, однети са собом а да их никад и никоме нећу испричати. Никада себи не бих дозволио, ни као биограф, ни као приватно лице, да искористим неке ствари које задиру у интиму и приватну сферу. С друге стране та његова необичност која није била само у њему, његовом духу и његововм начину размишљања, привлачила је заиста необичне ситуације које су се често граничиле са бизарним. Био је у сваком смислу јединствен човек.”
Више о овој теми у:
ЈУТАРЊИ ПРОГРАМ РТС-а - Читамо са Маријом, март 2024. (О историји књижевности Милорада Павића)
РТС Културни дневник13. мар 2024. (О историји књижевности Милорада Павића)
