Novi Heder 2021 001 1

Почетак и крај романа

Ако се добро сећам, било је то једног преподнева с пролећа 1979. године. У спаваћој соби окупаној сунцем стајала је постеља с прекривачем од љубичастог сомота. По њој сам распоредио 47 комадића хартије. На сваком је био написан наслов по једне од 47 одредница или поглавља књиге коју сам у то време писао. Књига је већ имала име – звала се „Хазарски речник“. У собу је ушло једно од моје деце и запањило се.

- Тата, шта то радиш?

Нисам умео да објасним. Компјутери још нису били уведени у домове и ми ту справу нисмо имали у кући. А писао сам нешто што ће се показати као веома подесно за коришћење у дигиталном окружењу. Списатеље који се данас баве таквом нелинеарном прозом, називају свуда у свету електронским писцима, па ја и сам спадам једним делом своје делатности међу њих.

Суштина је у томе да наш хиљадама година уврежени и већ помало овештали начин читања можемо да изменимо. И то на тај начин, што ћемо са читаоцем поделити посао дајући му равноправније место у стварању књижевног дела. Дајући му могућност да сам крчи сопствени пут кроз роман, песму или причу, чија ће се садржина мењати у зависности од тога коју мапу читања је читалац изабрао. Такав књижевни поступак познат је данас у свету књижевне теорије под различитим назнакама (hypertext, nonlinear narratives, interactive fiction, la literature a contrainte, при чему треба имати на уму да је овај француски назив нешто обухватнији). Међутим, онај ко хоће да мења начин читања једног романа, мора да мења и начин писања тог романа. Треба дакле, створити такво дело које пружа могућност читаоцу да га користи као интерактивну прозу. То захтева сасвим другачију, нову технику писања романа или приче, технику која унапред предвиђа различите токове читања и омогућује их. То помало личи на напуштање линеарности писаног језика и враћа нас механизму који познајемо из снова и мисаоног тока. Или из усмене књижевности. Људски снови и мисли нису линеарни, они се роје и бокоре на све стране, имају симултаност која захвата у живот и из живота знатно више и шире него било какав језички исказ. То сви знамо из искуства. Ако хоћемо да у једном књижевном делу следимо своје мисли и своје снове, покушајмо – закључио сам – да и од нашег језика који ниже речи једну за другом као вране на телеграфским жицама, начинимо нелинеарни феномен. И нисам само ја тако мислио. Показало се даје та нова књижевна техника нарочито примењива у дигиталном окружењу, у делима која су писана тако да се читају са компјутерских монитора, са CD-ROM-а, или да се објављују на Интернету. На низу означених места, читалац је у таквим делима могао да притиском на дугме мења и бира даљи пут своје читалачке авантуре.

Не улазећи у историју овог тока постмодерне књижевности ја ћу се овде сетити својих списатељских искустава у тој области. Пре свега да кажем, ја сам увек писао тако да се моја дела стварана у нелинеарном писму, дакле она интерактивна, могу објавити и читати и на „класичан“ начин, дакле у књизи, а не само на Интернету.

У тој техници најпре сам написао „Хазарски речник“ (1984), „роман-лексикон“ чији поднаслов указује на природу овог дела. Оно се може читати онако како се користе речници. Постарао сам се да се свака од одредница може читати пре и после сваке друге одреднице. Дакле, поставило се питање где су почетак и крај романа? Да ли роман почиње са Хомером? И да ли се прича о роману завршава пре приче о причи, то јест, да ли је роману крај дошао у наше време које називамо постисторијом, постфеминизмом и постмодерном?

Улазећи подробније у овај след мисли почео сам да се питам где и када почиње и где и када се завршава читање једног романа, то јест где и када, у ком делу текста почиње и завршава се један роман? Код неких романа то су прва и последња реченица и то је заувек јасно. Милош Црњански добар је пример те врсте. „Велики плави круг. У њему звезда“ – каже Црњански на почетку свог врхунског романа. То је незаборавни почетак „Сеоба“ које имају исто тако неоспорни и незаборавни крај у последњој реченици „Има сеоба. Смрти нема. “ Али, са другим романима није увек тако. Узмимо „Рат и мир“. Он се завршава много пре краја текста. Да ли се „Ана Карењина“ завршава заправо зубобољом Вронског? Где и када почиње Џојсов „Уликс“? „Уликс“ има један од највеличанственијих финала у књижевности уопште. Женски завршетак једне мушке књиге. У којој мери је почетак и крај романа, почетак и крај читања условљен оним што Јасмина Михајловић назива читање и пол? Мора ли роман имати крај? И шта је заправо завршетак једног романа, једног књижевног дела? И је ли неизбежно само један? Колико један роман или позоришни комад може имати завршетака?

На та питања нашао сам неке одговоре пишући своје књиге. Оне су заправо биле одговори на та питања. Да почнем можда од краја, од 21. века. Мој париски издавач Пјер Белфон замолио ме је да за ново француско издање „Хазарског речника“ напшишем предговор. Тај текст изашао је као увод у „андрогино издање“ „Хазарског речника“ 2002. године у Паризу код издавачке куће „Memoire du Livre“ и ја га овде преносим:

Предговор андрогином издању „Хазарског речника“

По мом осећању уметности се деле на „реверзибилне“ и „нереверзибилне“. Постоје уметности које кориснику (реципијенту) омогућују да делу приђе са различитих страна, или да га чак обиђе и осмотри мењајући смер разгледања по сопственом нахођењу, као што је случај са архитектуром, скулптуром, или сликарством, који су реверзибилни. Постоје такође оне друге, нереверзибилне уметности, као што су музика или књижевност, које личе на једносмерне улице, по којима се све креће од почетка ка крају, од рођења ка смрти. Ја сам одавно желео да књижевност, која је нереверзибилна уметност, начиним реверзибилном. Отуда моји романи немају почетак и крај у класичном значењу речи. Они су саздани у нелинеарном писму („nonlinear narratives“).

На пример, „Хазарски речник“ има структуру лексикона: то је „роман-лексикон у 100.000 речи“ и у зависности од азбуке на различитим језицима роман се различито завршава. Оригинална верзија „Хазарског речника“ штампана ћирилицом завршава се једним латинским цитатом: „…sed venit ut illa impleam et confirmem, Mattheus“. Мој роман у преводу на грчки завршава се реченицом: „Одмах сам приметио да су у мени три страха а не један“. Јеврејска, шпанска, енглеска и данска верзија „Хазарског речника“ завршавају се овако: „Потом би се обратно догађало при повратку читача и Тибон је поправљао превод на основу утисака примљених при том читању у ходу“. Том истом реченицом завршавају се кинеско и корејско издање књиге. Српска верзија штампана латиницом, шведска верзија објављена код Nordstedts-а, холандска, чешка и немачка верзија, завршавају се реченицом: „Тај поглед исписа Коеново име у ваздуху, упали фитиљ и осветли јој пут до куће“. Мађарска верзија „Хазарског речника“ завршава се реченицом: „Он је једноставно хтео да ти скрене пажњу на то каква је твоја природа“. Француска, италијанска и каталонска верзија завршавају се реченицом . „Доиста, хазарски ћуп служи до данас, мада га одавно нема“… Јапанска верзија коју је објавио „Tokio Zogen Sha“ завршава се реченицом: „Девојка беше родила брзу кћер – своју смрт; њена лепота била се у тој смрти поделила на сурутку и згрушано млеко, а на дну видела су се једна уста што држе корен трске“.

Када је реч о различитим завршецима једне књиге, треба подсетити да „Хазарски речник“ при крају има нешто као споловило. Он се појавио 1984. године у мушкој и у женској верзији, па је читалац могао да бира коју ће верзију узети да чита.Често су ме питали где је суштина разлике између мушког и женског примерка моје књиге. Ствар је у томе што мушкарац свет доживљава ван себе, у свемиру, а жена свемир носи у себи. Та се разлика огледа и у мушком, односно женском примерку мог романа. Ако хоћете, то је слика распада времена, које се поделило на колективно мушко и индивидуално женско време.

Такав, носећи своје многобројне завршетке, свој женски и свој мушки пол, „полуживотиња“ („half an animal“) како за ту књигу рече Antony Burgess, пропутовао је „Хазарски речник“ свет од Европе до обе Америке и назад преко Јапана, Кине и Русије делећи добру и лошу судбину свог писца и мојих других књига, (cf.:www.khazars.com).

Најављен у Paris Match-у као прва књига XXI века,“Хазарски речник“ данас улази у XXI век и еру Водолије само у женској верзији, коју читалац сада држи у руци, а мушка му се даје на увид у овом додатку. Дакле, док је у XX веку књига била двополна врста, у XXI веку постала је хермафродит. Андрогин. Или нешто инцестуозно. У овом новом облику који је наметнула издавачка економија, можемо књигу да замислимо као место где женско време садржи мушко време. Одељак који се у женској верзији романа разликује од мушког, налази се у последњем писму ове књиге после реченице: „И пружио ми је оних неколико ксероксираних листова што су лежали пред њиме“.Тај мушки орган књиге, то хазарско дрво које овде улази у женску верзију романа, гласи:

Могла сам потегнути ороз у том часу. Бољи нисам могла имати – у башти је био један једини сведок – и то дете. Али, десило се другачије. Пружила сам руку и узела тих неколико узбудљивих страница, које ти прилажем уз писмо. Узимајући их уместо да пуцам, гледала сам у те сараценске прсте са ноктима попут лешника и мислила на оно дрво које Халеви помиње у својој књизи о Хазарима. Мислила сам о томе да је свако од нас једно такво дрво: што више растемо у вис ка небу, кроз ветрове и кишу ка Богу, тим дубље морамо понирати корењем кроз блато и подземне воде ка паклу. Са тим мислима прочитала сам странице које ми је пружио Сарацен зелених очију. Запањиле су ме и упитала сам с неверицом др Муавију откуда му.

*

Толико из предговора андрогиној верзији мог романа. Да о њему кажем још коју реч. Радећи на CD ROM-у „Хазарског речника“ компјутерски стручњаци су израчунали да постоји око два и по милиона начина читања ове књиге. Тек преко те бројке читалац ће моћи да се врати на нечију раније већ коришћену стазу читања. То је, наравно, само један пример „нелинеарног писма” – дакле књижевног поступка који избегава линеарност језика. Чему све то? Одговор је једноставан, али решење проблема није.

XXI век поставља нам једно необично питање: можемо ли књижевност спасити од језика? Питање на први поглед изгледа апсурдно, зар не? Али оно куца на наша врата. Покушаћу да за ову прилику дам једну привремену дефиницију језика.

Замислимо језик као мапу мисли, осећања и сећања човека. Као све мапе, језик је стотинама хиљада пута умањена слика онога што покушава да прикаже. Стотинама хиљада пута сужена слика људских осећања, мисли и сећања. Уз то, сви смо свесни да на тој мапи мора нису слана, реке не теку, планине су равне, а снег на њима није хладан. Уместо оркана и непогода, нацртана је ружа ветрова. Идеална мапа, па и језик као мапа духовног стања и сећања човека, била би дакле, само она у размерама један према један. Све остале мапе не успевају да покрију свој предложак. Тај „остатак“ који мапа, у нашем случају језик, не обухвата, јер није у размери 1:1 (о осталом да не говоримо), у наше време попуњавају неке друге, „некњижевне“ технологије језичког уметничког дела, да их тако назовемо, али и други домени, који више не спадају у језичку делатност.

Можемо закључити да нови миленијум и епоха Водолије несумњиво почињу у знаку иконичности и не фаворизују језик. Чак га гурају у засенак. Економично комуницирање путем знака скраћује путање које је језик хиљадама година утирао. Линеарност писане и штампане речи више није добродошла. Човек осећа да се забележени језик разликује по тој линеарности од људске мисли и људских снова који нису линеарни.

Линеарност писане речи разликује се чак и од човековог говора. Књижевни језик сабија наше мисли и снове, осећања и сећања у једнолинијски систем који је најблаже речено споровозан и сада већ сувише тром за време у којем живимо. Отуда се јављају напори да се оствари нелинеарно приповедање, нешто као спас књижевног дела од линеарности језика. Зато компјутерски, или ако хоћете, електронски писци, стварају интерактивне романе где се језик измешта из своје линеарности, а читалац креира сопствену мапу читања.

Осећајући потребу за новим, интерактивним организовањем читања, самим тим и писања прозе, покушао сам у „Хазарском речнику“ и у својим потоњим романима да изађем у сусрет таквој књижевној будућности.

*

Роман – „Предео сликан чајем“ започео сам 1981. и тада објавио први део, а завршио га и целину штампао 1988. године користећи и ту један омиљен и одавно знан начин читања, који, међутим, није примењиван у књижевности – укрштене речи. Ако се тај роман-укрштеница чита усправно доноси портрете јунака књиге у први план. Ако се иста поглавља читају у водоравном следу (на „класичан начин“) она у први план истичу заплет и расплет књиге. Да и ту размотримо почетак и завршетак романа. Пре свега, овај се роман завршава на један начин ако га има у рукама читатељка, а другачије ако га чита особа мушког пола. Наравно да се почетак и завршеци овог романа разликују и у зависности од тога да ли се роман чита окомито или водоравно. „Предео сликан чајем“ читан водоравно почиње реченицом „Ниједан неопаљен шамар не треба у гроб однети“. Исти роман читан окомито почиње реченицом која гласи: „Припремајући ову Споменицу нашем пријатељу, другу из школских дана и добротвору, арх. Атанасију Фјодоровичу Разину, alias Атанасију Свилару, који је некада исписивао своје име језиком по леђима најлепше жене једног поколења, а сада га исписао златним словима у звездане књиге посла столећа, постао велики рачунополагач, чија ноћ носи десет дана, Уредништво је имало на уму да пуну истину о његовом животу и раду нећемо сасзнати никада“. Ако роман „Предео сликан чајем“ узмете читати водорасвно он ће се завршити реченицом: „Читалац није ваљда тако глуп да се неће сетити шта се сада десило Атанасију Свилару, који се једно време презивао Разин“. „Предео сликан чајем“ читан усправно завршава се реченицом „Ја отрчах у цркву“.

Уз роман-речник и роман-укрштеницу покушао сам да нађем још једно решење за роман да бих га превео у ред реверзибилних уметности. То је „Унутрашња страна ветра“ – роман-клепсидра (1991.) Он има две насловне стране и најбоље га је читати један и по пут, како рече знаменити археолог Драгослав Срејовић. Завршетак је у средини, тамо где се сретају јунакиња и јунак ове древне грчке митске приче – Хера и Леандер. Наравно да се почетци једне књиге која има две насловне стране разуликују. А разликују се и њихови завршетци. Читалац може да крене са које хоће стране књиге, али они који почну са Херине стране неће добити исту слику света у књизи као они који почну са супротне, Леандрове стране. За оне прве књига ће почети следећим речима: „Унутрашња страна ветра је она која остаје сува док ветар дува кроз кишу“. За оне који почну с Леандрове стране почетак романа ће гласити: „Он је био половина нечега. Снажна, лепа и даровита половина нечега, што је можда било још снажније, веће и лепше од њега.“ Толико о почетцима овог романа. Што се краја тиче, он има два завршетка који се, као што рекосмо, додирују у средини књиге. Ако кренете са читањем од Леандрове стране, завршетак романа гласиће: „Било је дванаест и пет када куле у страшној експлозији одлетеше у ваздух разносећи огањ у којем је нестало Леандрово тело“. Ако узмете да читате „Унутрашњу страну ветра“ са Херине стране, добићете овакав завршетак романа: „По тврђењу избезумљеног поручника, тек трећег дана увече Херина глава је крикнула страшним, дубоким и као мушким гласом“.

„Последња љубав у Цариграду“ (1994), ”приручник за гатање” је роман-тарот у којем читалац може да прорекне сопствену судбину ако баци карте на сто и потом прочита поглавља романа од којих је свако везано за по једну од карата. Наравно да читалац може некоме да поклони карте које иду уз књигу и да дело чита као сваки други роман. Додатну могућност гатања писац уствари поклања читаоцу. Другим речима, ово упутство за гатање може се „користити“ на више различитих начина. Може се учитавати значење карата у поглавља романа (која носе исте називе и бројеве као и поједине карте), може се учитавати смисао поглавља романа у значење карата приликом гатања. Може се роман користити без обзира на карте, и карте које иду уз њега без обзира на роман.

„Кутија за писање“ (1999) има два завршетка. Један је у књизи, коју је издао Дерета, а други је на Интернету: www.khazars.com/visnja-sa-zlatnom-kosticom/ .

„Звездани плашт“ (2000) „астролошки водич за неупућене“ је низ од 12 уланчаних прича од којих свака носи као наслов и тему по један знак Зодијака. Читалац може да прочита само свој знак, само знакове оних, до којих му је стало, или пак оних других. Тако свак учитава у књигу помало од свог живота и живота оних око себе. Уз то, два поглавља романа се налазе само на Интернету: www.khazars.com/ongaudi/. Завршна два поглавља овог романа налазе се и у књизи и на Интернету. Да би добио решење заплета читалац треба да избаци из последњег поглавља неколико одељака. Тако се најзад открива име јунакиње.

*

Можемо, дакле, закључити да се из описаних романа може изићи место на један, на више различитих међусобно удаљених излаза. Уствари ја полако губим из вида разлику између куће и књиге и то је ваљда најлепше што имам да кажем у овом тексту. Књига као грађевина у којој можете извесно време становати или храм у који улазите да се помолите, то би могао бити идеал писца. Уосталом, „Последња љубав у Цариграду“ завршава се у Јустинијановом храму Свете Софије, који управо својим вишком енергије освојеним градитељским напором, исијава још увек Мудрост. Ону божанску Мудрост коју човек својим ратничким напором није могао до краја потчинити и оковати.

***

Да се на крају окренемо питању које је поставио наслов овог текста. Да ли се ближи крај роману? Да ли је крај романа пред нама или већ иза нас питају они који су присталице помисли да већ живимо у постисторијском времену. Да ли је то и построманескно време? Јесмо ли прошли кроз циљ, а да то нисмо ни приметили, па сви заједно трчимо већ окончану трку? Мислим да се то не може рећи. Не знам је ли то одговор на постављено питање, али чињеница је да се никада у свету није читало и писало толико романа колико се чита данас.

Пре бих рекао да смо на измаку једног начина читања. У кризи је наш начин читања романа, а не сам роман. Роман – једносмерна улица је у кризи. У кризи је још нешто. То је графички вид романа. То јест, у кризи је књига.

Ја покушавам да променим начин читања романа у том смислу што сам повећао улогу и одговорност читаоца у стварању дела. Пребацио сам на њих одлуку о избору заплета и расплета романа, где ће почети, а где завршити читање, одлуку чак о судбини главних личности. Али да бих променио начин читања, морао сам као што рекох, да променим и начин писања. Зато ове редове никако не треба схватити искључиво као разговор о облику романа. Ово је у исти мах разговор и о његовој садржини. Уствари, садржина било ког романа била је као на Прокрустовој постељи преко две хиљаде година подвргавана безобзирном, увек истом, моделу форме. Мислим да је томе дошао крај. Сваки роман треба да бира свој посебни облик, свака прича може да тражи и нађе своју адекватну форму. Ту је суштина потраге моје и других писаца у свету данас за нелинеарним писмом и интерактивном књижевношћу.

Милорад Павић

 


© 1997 - 2022 Милорад Павић и khazars.com. Продукција: ТИА Јанус