There is no translation available!
Перевод недоступен!
Културни центар Војводине „Милош Црњански” из Новог Сада је прошле године, заједно са Народном библиотеком Србије, започео трогодишњи капитални пројекат објављивања Сабраних дела књижевноисторијских студија и есејистике Милорада Павића, књига које нису објављиване протеклих 40 година. Укупно ће бити објављено девет књига, а након прошлогодишњег Првог кола у оквиру којег су објављене: „Историја српске књижевности барокног доба”, „Историја српске књижевности класицизма” и „Историја српске књижевности предромантизма”, ове године је на 67. Међународном београдском сајму књига представљено и Друго коло са три нове књиге: „Војислав Илић, његово време и дело”, „Гаврил Стефановић Венцловић” и „Војислав Илић и европско песништво”.
„Ове године је 95 година од рођења Милорада Павића и 40 година од изласка ‘Хазарског речника’, који је у ствари променио његов живот и његову перцепцију у том смислу да га до тада нису знали као писца, него као професора који се пре свега бавио Војиславом Илићем, Гаврилом Стефановићем Венцловићем. Павић је један изузетно значајан научник и истраживач, али пошто има, пре свега, белетристички дар, чини ми се да су ове његове књиге и другачије и моћније и представљају једно велико откриће. Један је од најважнијих српских књижевних историчара 20. века, о чему сведоче његови бројни нови увиди у заборављене писце и епохе наше литерарне баштине који су прихваћени и високо вредновани у науци о српској књижевности. Поновно издање ових радова свакако представља значајан допринос домаћој и европској академској заједници где они имају статус обавезне или, сходно предмету, секундарне, литературе, али и комплетнијем увиду у стваралаштво једног од најзначајнијих књижевника последњих деценија 20. и почетка 21. века. Срећан сам што смо заједно са Народном библиотеком Србије успоставили добру сарадњу и урадили ову капиталну ствар која је више него мисија”, истакао је књижевник Ненад Шапоња, главни уредник и директор Културног центра Војводине „Милош Црњански”.
СУМАТРА ИЗДАВАШТВО
ЗИДАРСКЕ ПРИЧЕ
„Милораду Павићу, једном од најзначајнијих савремених српских књижевника, биле су блиске масонска филозофија и културологија. Анализа његовог прозног стваралаштва показује да је био упознат са идејама краљевске уметности и желео да их илуструје као препознатљиве знакове и препознатљиве алузије у својим делима. Масонска традиција изводи постојање братства од Хирама, легендарног градитеља Соломоновог храма који је подигнут у Јерусалиму у 10. веку пре нове ере. Слободни зидари себе сматрају наследницима и настављачима његовог посла, стога након церемоније иницијације, сваки масон мора да изгради симболички храм који нису довршили Велики мајстор и његови следбеници темплари, масони, розенкројцери. У том смислу, масони су симболични градитељи који свој симболички Храм граде по принципима братства. Пажљиви читаоци могли су да примете да су лик градитеља, мотив изградње и сам лик храма централни у прози М. Павића. Архитекте и ктитори храмова су главни ликови у многим његовим делима: царски неимар (Плава џамија), професор Богдан Богдановић и његови ученици (Два студента из Ирака), Давид Сенмут (Стаклени пуж), Јован Дамаскин и Јован Лествичник (Дамаскин), Аврам Бранковић, зидар музике (Хазарски речник), Атанасије Свилар (Предео сликан чајем), Радача Чихорић и Сандал Красимирић (Запис под знаком Девице/Унутрашња страна ветра), Агата (Звездани плашт), Инхотеп (Позориште од хартије). Можемо тврдити да је учесталост употребе лика градитеља повезана са масонском визијом Бога као Великог архитекте света, инжењера душа и материје, који ствара свет по законима математике.“ – проф. Зорјана Хук (Универзитет у Лавову)
Приче у књизи изабрала је и приредила Јасмина Михајловић.
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ
„Књига од укупно тридесет прича представља не само избор Павићевих прича, које се могу одредити као еротске, већ и знаковите одломке из његових дотадашњих романа (Хазарски речник, Предео сликан чајем, Унутрашња страна ветра, Последња љубав у Цариграду, Звездани плашт, Уникат). Овај приређивачки поступак, који би се павићевски могао именовати „изврнутом рукавицом” обрнут је у односу на његову стваралачку фазу из седамдесетих година 20. века, када је, како пише у „Коњима Светога Марка”, најпре поезију „деградирао” у прозу, а затим поједине приче интегрисао у романе. Еротске приче, укратко, потврђују приповедну структуру Павићевих романа и његово елементарно поетичко начело, које стаје у наслов Саве Бабића: „Милорад Павић мора причати приче“!
Писац је, дакле, искомбиновао еротске фрагменте своје прозе, не би ли у коначници добио иоле кохерентан избор, којим ће се потврдити да је еротски аспект један од легитимних и упечатљивих одлика његовог стваралаштва.“ – Јелена Марићевић Балаћ