Novi Heder 2021 001 1

Вишња са златном коштицом

There is no translation available!

Перевод недоступен!


(Дигитално поглавље из романа Кутија за писање)

„Свака ствар да би се једном чула, мора се двапут казати“.
То су, колико знамо, последње речи господина Тимотеја Медоша.

Мени, из ере која није више његова ера рибе, остаје само да нагађам под каквим околностима је изговорена ова реченица у прошлом 20. веку и у прошлом миленијуму. У оно време збуњујуће и противуречне вести о судбини Тимотеја Медоша стизале су из непоузданих извора и бивале све ређе. Према једној од тих вести Тимотеј се није утопио, него га је вода избацила на копно. На уском језичку пограничног појаса упао је у неку заседу, заробљен, киднапован, или на неки трећи начин приморан да се на извесно време опет нађе у Босни. Ја ни данас не знам да ли је био принуђен да борави на подручју које се тада налазило под муслиманском, под хрватском, или под српском влашћу. Лако је установљено ко је он. И цела даља прича изгледа као тест којем је Тимотеј био подвргнут од стране неке поверљиве службе. Било како било, све што се сада, после толико времена , може наслутити о његовој даљој судбини је следеће.

Сместили су га у једну кућу по којој се могао слободно кретати, нахранили су га сиром и орахом. О њему су се старала два момка са прапорцима на уху место минђуша. Пустили су га у собу где ће боравити. Била је то троугла соба. На северном зиду имала је балкон.

У кући је био поред њега и стражара још неко. Мајушно „џепно“ куче. Оно је било штене, али је стално осећало стрепњу. Соба је имала поред улазних и балконских врата и једна мајушна трећа. Куче се нарочито бојало тих трећих врата. Као да је онај грчки „највиши степен страха“ долазио из њих.

Тимотеј је обично седео на балкону, гледао планине по Босни и грејао босе ноге држећи их на леђима псића склупчаног под клупом. Посматрао је врхове у даљини и видео како је на различитим висинама планина увек друго доба дана или године. Могло се јасно уочити где је јутро свануло раније, где влада пролеће, где касно пада вече, а где у висинама веје снег. Али, све је то било преливено стрепњом која се ширила из троугле собе, или улазила у њу ко зна одакле, стрепњом на коју је кученце тихо режало.

Идућег дана у свитање док је киша пљувала у очи и уста, а ветар могао кошуљу поцепати, по Тимотеја су дошли момци с прапорцима на уху. Иза леђа су држали својом левом руком десну за лакат. Одвели су га у суседну зграду, у једну одају тако дугу да би се реч саопштена на једном крају заборавила док би се стигло на други крај просторије. Дуж одаје се протезао сто пун здела са рибом и воћем, а за столом су седела два човека изношених лица. Обојица су нетремице гледали у доведенога младића. Пред њима на столу било је нешто увезано у белу кошуљу.

– Царску је тајну добро чувати – рекао му је један од двојице људи за столом чим су момци с прапорцима нестали из одаје. И испричао шта се од њега тражи.

– Очекујемо да упамтите једно име и да користите језике које знате, а то ће рећи француски, грчки, енглески, италијански, српски…

– Ја не знам српски – добацио је Тимотеј, на шта су се два човека за столом насмејала.

– Да пређемо на ствар – рекао је други човек – постоје на свету нека имена која су забрањена. О њима је најбоље што мање говорити, а и то само кад се мора. Најбоље сматрајте да је такво име тешко као река Дрина, да од њега пламен свеће постаје плав. Такво име може бити лозинка за прелаз из једнога света у други, може постати надимак за смрт. Али, ко то зна? То име није за изговарање, није за записивање, а поготову није за читање. Оно о којем вам овде говоримо никада није записано ни прочитано наглас. Али из одређених разлога то забрањено име ће сада бити вама саопштено. То име заправо не зна нико, не знамо га ни нас двојица који треба да вам га пренесемо. Оно је велика тајна и биће вама поверено на чување и откривено на посебан начин, али ви, наравно то име нећете смети никоме да поменете или, далеко било, да га запишете. За то ћете, разуме се, главом јамчити.

И тада му саопштише име.

Најпре један од људи приђе и шапну му на ухо своју половину имена. Јер два човека из дворане знали су сваки само по половину имена о којем је била реч.

– Јесте ли схватили и упамтили? – упита он, али му пре но што је потврдио, стави десну шаку на уста и подиже кажипрст леве руке у вис.

Потом други извади из џепа комад ужета и упита Тимотеја уме ли да чита лађарске узлове. Када Тимотеј потврди (што је било само реда ради, јер је човек његов одговор унапред знао) овај другу половину имена саопшти Тимотеју везујући лађарске узлове.

– Јесте ли разумели и упамтили?

– Јесам – узврати Тимотеј.

То је било све.

У троуглој соби чекале су га промене. На располагање му је стављен рачунар, снабдевен је компјутерским речницима и енциклопедијама на компакт дисковима. Био је ту Spelling за енглески, „Hugo“ за француски, америчка енциклопедија „Encarta“ и Енциклопедија британика, а од речника „Bookshelf“. Имао је и библиотеку пуну страних и домаћих књига.

Ствар није остала на томе. Момци с прапорцима на уху дошли су узору поново по њега и одвели га у ону дугу одају из које двојица људи као да нису ни излазила. Пред њима на столу стајало је још увек нешто замотано у кошуљу. Тада један од оне двојице показа брадом на тај смотуљак. Изгледало је као да се гади од оног што је показивао.

– Ово је сада на реду – рече Тимотеју.

Други размота кошуљу и у њој се указа свеска укоричена сафијаном. Потом додаде:

– У свесци је записано нешто, можда порука , што потиче од особе чије сте име јуче чули. Не зна се на ком језику је записано. И не зна се шта… Јер нико није свеску досада отварао. Ви ћете први. И пренећете нам ту поруку из свеске, превешћете оно што у њој пише на све језике које знате и које смо овде набројали. Да се ништа од смисла не би изгубило…

Два човека су устала, увезала рукавима кошуље свеску од сафијана и предала је у руке Тимотеју. Чинило се као да ти људи презају од свеске. Као да је та ствар увијена у кошуљу кужна.

– Узмите свеску . Она вам је једина прилика да се спасете. Не треба да вам кажем да ће наше око бити будно и кад спавате. Ми знамо, ви се, мислећи на будућност, још увек плашите прошлих несрећа и досадашњих непријатеља. Будите уверени од сада ћете имати нове и још страшније крвнике од старих и може се рећи да и не сањате какве вас неслућене недаће вребају. Зато, узмите се у памет преводећи оно што је у свесци забележено. Све што пишете, свако слово, сваку реч, сваки редак, нарочито свако име, све чувајте. Као да чувате зубе или нокте на руци. Све – и оно што ваља и оно што не ваља од ваших писанија – све ћете нам по завршетку посла предати. Не сме се изгубити ни једна једина реч. Треба нарочито пазити да ништа не доспе у руке потомака. Јер, што се потомака тиче, на њих не треба рачунати. Не треба имати никакво поверење у њих. То су већином протуве и убице. И никаква подршка од њих се неће добити. Треба их се клонити као живе ватре. Уверићете се и сами…

С тим речима га отпустише. Свеску Тимотеј узе и чу још само за собом да ће се господа сваког трећег дана распитивати како иде посао.

– Ко прочита кајаће се, ко не прочита, кајаће се – рече Тимотеј, уместо електричне светиљке упали једну свећу с полице, спусти кошуљу с књигом у сафијану на сто и расклопи једну другу књигу да чита. Читао је и спремао се за скок. Знао је, од тога како крене зависиће његов живот. На његовој свећи пламен се везао у чвор, била је дубока ноћ, чула се негде вода како пије. Када је добио утисак да осећа тежину ватре на фитиљу, када су му се развезала унутрашња чула, која су сенке живих чула, узео је свеску у сафијану спреман да почне са радом. Расклопио је свеску и застао на тренутак . Свеска је била потпуно празна. Табула раса. Ни реда није било записано у њој… Сваки лист је засебно проверио, сваки између кажипрста и палца, сваки потом , не верујући својим очима, између палца и великог прста. Ништа није открио. Свеска је била бела као неисписане странице нечијег живота. Тада је помислио :

– Име је једини текст којим располажем.

Тада је сео и почео нешто да пише на комаду хартије. У ушима су му стално звонили прапорци.

Бележио је на грчком текст који је био исписан на лепези његове мајке и који је знао напамет:

„Као што тело има удове, има их и душа…“ писао је Тимотеј. Тај текст са лепезе решио је да преведе на француски и друге језике за ону двојицу за столом.

- Не верујем да ће се усудити да загледају у свеску – мислио је при томе. Као што се ни досада нису усудили да сазнају име чије половине имају на језику… Њих то по свој прилици и не занима. Очигледно га се клоне што више могу. Једино што им је важно то је да то име не дође у јавност. Да остане непознато… И да своју бригу пребаце на другог. На мене , у овом случају.

Укратко, Тимотеј се хватао за сламку.

Прошло је време, уречени дан се приближио, а заточеник није учинио ништа. Ништа није довршио, а и оно што је било започето, било је започето захваљујући његовој машти и довољно је било отворити свеску у сафијану и видети да његов посао не може одговарати оном послу из те свеске, јер тамо није било ни речи бачене на хартију, а он се ипак служио речима. И то се јасно разазнавало. Текст непознатог, ако се то уопште може назвати текстом, био је недосежан и ненадмашив.

Тимотеј је лудео и ту ноћ провео на балкону. Чинило му се да сваки део његове одеће представља неки део предела око куће: појас је значио реку, прорези за дугмад изворе у шуми, а сама кошуља планину у Босни и под њом је осећао да лежи тешка земља са ватром и плодом у себи…

У свој уобичајени час, а то је час кад се кољу петлови који кукурикну пре времена, момци са прапорцима на уху нису дошли по Тимотеја. Дошли су раније. Наредили су му да понесе свеску у сафијану и све своје хартије и белешке. Увели су га у дворану са дугим столом. Ту су седела два човека као и раније и питала га како иде посао. Тимотеј је одговорио да иде, погледао је у своје нокте које је у бесаним ноћима трљао о зид крај постеље и видео десет пута своје лице у својим ноктима. Било је бледо и унезверено. Заточеник није могао наслутити да ли два човека за столом знају тајну свеске у сафијану или не…

Тада један од оне двојице узе од њега свеску и зави је у нову кошуљу. Његове хартије узе онај други, смота их и запечати не загледајући у њих.

– Неће бити превођења свеске у сафијану – рекли су кратко Тимотеју и дали миг људима с прапорцима на ушима. Ови су Тимотеја извели и отпратили у судницу. Свитало је. Тамо су седела три човека и саопштили су му:

– Проглашавамо те таоцем. Људи су склони да царску тајну разгласе. А ти сада ту тајну знаш. Једном, раније или касније, после сто година можда, или одмах, јавиће се неко ко ће име поверено само теби, записати и тако издати тајну. Али биће свакако и таквих који ће име, кад је већ записано, хтети да прочитају и тако разгласе тајну. Да би се заштитили од једних и од оних других, одређујемо тебе, Тимотеје Медошу, за таоца у случајевима обе врсте…

- Како могу јемчити да ће неко ко се, како сами рекосте, није још ни родио, чувати тајну? – примети Тимотеј.

– То је твоја ствар – узвратише судије.

Последње вече Тимотеј је провео у троуглој соби. Али није спавао. Иза трећих врата чуло се те ноћи како неко превлачи огромне столове, како се померају и распоређују дрвене клупе, које деру зидове и под. Када је бука постала неиздржива, Тимотеј устаде и отвори одају. Пред њиме се указа оставица три лакта у ширину, у дужину ни толико. Сопствена врата у њу не би стала. На средини била је столица. Празна и под паучином. А на тој паучини седео је огроман ђаво и љуљао се. Чим га угледа, куче зарежа, на шта се ђаво раскопча. Спреда из чакшира извуче велики маљав реп и њиме запиша куче, које скичећи побеже. Тада ђаво исповрте однекуд нешто као „икону“, нешто попут слике на дасци и показа је Тимотеју. На „икони“ је био насликан човек средњег раста, седамдесетих година, плавих очију хладних од страха, неухрањених ноздрва и мале браде. Од оних двовласих што су ујутру мркодлаки на матер, а увече светлокоси на оца. Изгледао је као да се најео болесног хлеба.

– Знаш ли ко је ово? – упита ђаво. И одмах сам одговори на питање:

– То је човек који ће једнога дана записати теби поверено и забрањено име, човек који ће постати кривац за твоју смрт.

– Ја тог човека никад нисам видео – рече Тимотеј.

– И нећеш – рече ђаво.

– Откуд се узрок казне може јавити после извршења пресуде? Сигурно је да нема начина који нас може вратити уз ток времена од последице натраг ка узроку. Јер, савршеније ствари не могу се сводити на несавршеније. А пошто сви докази леже на том путу од последице ка узроку – ништа на свету се не може доказати. Па ни моја кривица.

На то се ђаво насмеја и у устима му се указа румена светлост. Потом без речи окрете дрвену слику и показа ону другу страну. На тој другој страни „иконе“ било је насликано безброј сићушних особа мушког и женског пола. Одевене на најразличитије начине, оне су све биле у покрету. Лица им Тимотеј није могао разазнати.

– Ово су будући кривци за твоју смрт – рекао је ђаво. Али

нису овде сви. Има их много и неки се нису још ни родили… То су они који ће једном прочитати забрањено име које ти је поверено на чување.

Потом ђаво позва куче, које зацвиле и покорно уђе у оставицу на којој се затворише врата.

*

Следећег дана Тимотеј је погубљен. Пошто је пресуда извршена, образложење је прочитано као опомена. Оно је гласило:

„Јасно је да ће се у будућности појавити неко ко ће, упркос забрани, име које се не сме ставити на хартију записати, као што је сигурно да постоје и они други, који ће то име прочитати, иако се оно прочитати не сме. Према томе, смрт Тимотеја Медоша на закону је заснована, јер је он талац који мора јемчити да се описани поступци неће догодити. А сва одговорност за његову смрт пада на оне који у будућности изврше прекршај против забрана овде прописаних“.

*

Много година после рата у Босни ја, писац ових редова заинтересовао сам се за случај и за судбину љубавника из Котора, госпође Лили Дифи и Тимотеја Медоша. Од кћери покојне госпође Еве добио сам старе хартије и писма, изанђале телефонске траке, једну видео касету и чудну, не увек потпуну причу о троуглој соби у Босни и последњим данима Тимотеја у њој. Од госпођице Ивете добио сам и једно огледало које је некада стајало у улици Filles du Calvaire. Подвргао сам га фотокинези и као у неком палимпсесту прелистао све обрисе који су током година били депоновани у њега. Негде на средини нашао сам најпре сваки за себе, а потом и заједничке одразе госпође Лили Дифи и Тимотеја Медоша. Били су онакви исти какви су потонули у огледало у своје време, док су њих двоје учили математику, само нешто блеђи. Обриси из прошлога миленијума…

Најзад, од госпођице Ивете сам чуо и забрањено име. Чини се да је оно било хотимице саопштено њеној мајци, госпођи Еви, телефоном од стране непознате личности. Заинтересовало ме је и почео сам да трагам за тим именом по литератури. Претурио сам све приручнике, тражио по великим књижницама, по архивима и преко Интернета, али узалуд. Забрањено име није садржавао ниједан речник, ниједна енциклопедија, није га забележила ниједна генеалогија, ниједна историја. Име заиста досад нигде није било забележено. Оно уосталом, није ни личило на име. Помислио сам: зашто не бих учинио оно, што су Тимотејеви џелати толико желели да осујете? Зашто не бих објавио име које су крвници по сваку цену хтели прикрити?

И написао сам и штампао књигу под насловом „Кутија за писање“. У једну од фиока те кутије ставио сам цедуљу са први пут забележеним тајним именом. Тада ми две птице пролетеше кроз сан и ја накнадно схватих шта сам учинио објављујући то име-лозинку први пут. И зашто није то хтела да уради госпођа Ева, смотренија од мене. Записујући то име ја сам уствари постао убица Тимотеја Медоша. Злочин је једино што се може покренути уз матицу времена ка нашим прецима, јер, ево, узрок у тој матици времена може стајати иза последице. Мој преступ узходи натраг у прошли век по својег кривца. Ја сам онај давно предвиђени узрочник Тимотејеве смрти.

У том злочину ја имам саучесника. То си ти, што си насликан с друге стране ђавоље „иконе“. Ти, што си у књизи „Кутија за писање“, или у наслову овог записа на Интернету већ прочитао забрањено име: „Вишња са златном коштицом“.


© 1997 - 2022 Милорад Павић и khazars.com. Продукција: ТИА Јанус