There is no translation available!
Перевод недоступен!
Милорад Павић (1929–2009), један је од најзначајнијих и најпревођенијих савремених српских писаца, чија дела имају трајну међународну рецепцију, а преведена су на више од 40 језика. Поред осталих, на енглески, руски, француски, немачки, шпански и италијански, на скандинавске и источноевропске, као и азијске и мање заступљене језике попут кинеског, јапанског, корејског, персијског, тамилског. Павић је посебно познат по роману иновативне структуре „Хазарски речник”, који је овенчан и Ниновом наградом 1984. године, а „Њујорк тајмс” је ову књигу уврстио у седам најбољих књига по избору уредника, крајем 1988. године. „Хазарски речник” је у Кини проглашен књигом године 2014, а француско луксузно реиздање „Хазарског речника” је 2016. године награђено посебним признањем „Ноћ књиге”.
На ове чињенице подсећа књижевница Јасмина Михајловић, пишчева супруга, наводећи да укупан број независних превода Павићевих дела, у облику засебних књига, прелази 400 издања широм света – што укључује различите романе, збирке прича и посебна издања.
– Поред књига, преводи Павићевих дела појављују се и као дигитална издања и различите адаптације за позориште и оперу, што додатно потврђује трајање његове присутности у међународној култури. Преводи Павићевих дела и њихова постхумна издања потврђују трајну глобалну важност његовог рада. Уз импресиван број већи од 400 превода, на 40 језика, и више од 200 постхумних издања, његово дело и даље привлачи пажњу читалаца, ученика и истраживача међународне књижевности. Активно сам радила на томе да глас једног од наших најзначајнијих писаца остане жив, не само у оригиналу него и у многим културама широм света – наглашава Јасмина Михајловић, изражавајући незадовољство због статуса који Милорад Павић има у српској култури:
– Павић је светски класик, а у Србији, и после смрти, од које је прошло 16 година, није представљен и упамћен онако како заслужује. Споменик на Ташмајдану поставио му је Азербејџан, спомен-биста на кући у којој је живео уз велике муке ставила је Русија. Једини „траг” у родној земљи је библиотека са његовим именом на новосадском Филозофском факултету, где је био професор и једно време декан. А Милорад Павић се родио и преминуо у Београду. Не постоји награда са његовим именом, ниједна школа, књижара или библиотека у Србији не носи његово име; нема никаквог књижевног панела, едиције, било које манифестације који би повремено подсећали на то да је Србија имала, и има, Милорада Павића. У српским позориштима постхумно су изведене две аматерске представе (балет у Народном позоришту, по мотивима „Хазарског речника” – извели су Словенци), док је у том периоду буквално широм света било десет професионалних и спектакуларних позоришних представа. У Београду једна забачена уличица на периферији носи његово име – објашњава Јасмина Михајловић.
По њеним речима, после Павићеве смрти 2009. године, његова књижевност је остала жива кроз континуирана издања и преводе. Током периода од 2009. до 2025. године, објављено је више од 200 постхумних издања његових дела у земљи и иностранству. Ова издања укључују: нова штампана издања и реиздања романа и збирки прича, преводе на различите језике, електронска и аудио издања и посебне библиографске едиције.
– Без сујете могу да кажем да сам била активни чувар међународног живота Павићевих књига после његове смрти. Моја улога обухвата кључне активности у вези са постхумним издањима и преводима, као што су: координација са преводиоцима и издавачима у земљи и иностранству, надзор уредничког процеса и продукције преводних издања, логистичка и правна подршка у реализацији издања, иницирање и подржавање објављивања нових верзија и адаптација. Захваљујући мојој посвећености, Павићева дела су остала присутна и доступна новим генерацијама читалаца широм света и у Србији. Проширила сам број превода у земљама које нису биле присутне за његовог живота. Допринела сам томе да Павићев књижевни глас настави да се чује и широм света, не само као историјски, већ и као живи књижевни феномен. Уређујем тројезични сајт www. khazars.com (користан како издавачима, тако и научницима, а, наравно, и обичним читаоцима). Старатељка сам над Легатом Милорада Павића у Београду – запажа Јасмина Михајловић.
Овом приликом наша саговорница указује на то колико је тешко објавити превод неке књиге српског аутора у преводу на стране језике и због тога што је Србија међу малобројним земљама у Европи које немају књижевну агенцију.
– За живота, Павић је имао агентуре у Француској и Швајцарској, ја сам, пак, једно кратко време имала књижевног агента у Италији (све до ковида), а тренутно мене (и Павића) заступа једна турска агенција, али само за земље бившег Совјетског Савеза и за Далеки исток. Агенти узимају 20 одсто од зараде, за сваку књигу. Кад вам се обрати издавач са предлогом за објављивање неког дела па до првих примерака прође око пола године. Пре их је било десет, а сада само пет, или тек два примерка. Српска царина, кад стигне пошиљка, дивљачки отвара пакет са књигама, често их оштећујући. Онда ми та иста царина тражи новац за царињење тих пет књига и принуђена сам да им објашњавам да сам ослобођена царине по српском закону. Аванс за књигу издату у Европи, креће се између 500 и хиљаду евра. Али, он се брзо „истопи” уз плаћања разних намета и провизија – објашњава Јасмина Михајловић.
Открива нам и занимљива искуства у вези са својом улогом књижевног агента, суочавајући се и са политичким и идеолошким забранама везаним за Павићево дело.
– Најгори платиоци су земље ЕУ, најбољи – земље Далеког истока: Јапан, Кореја, Кина. Са Русима имам највише професионалних проблема, са Кинезима најмање. Пред почетак рата Русије са Украјином, десила се уникатна непријатност, јер су штампали као пиратска издања укупно 16 Павићевих дела. Иначе, проблем са пиратеријом је непрекидан. Стално морам да интервенишем на „Јутјубу”, или око аудио-издања, и пре свега електронских књига. Суочила сам се и са руком цензуром. Тражили су да се избаци реченица из приче писане седамдесетих година прошлог века, зато што има геј призвук! А за оригинални наслов једне ране Павићеве збирке прича „Гвоздена завеса”, тражили су промену наслова. Исламске земље сакате „Хазарски речник”, пошто избацују интегрални део књиге, а реч је о „Жутој књизи” – јеврејској. Када је реч о кинеским преводиоцима, са њима највише радим, јер они упоређују енглеско, руско и француско издање, да би добили што вернији превод. Са српским не стоје добро, јер је катедра за србистику укинута у Кини, остала је само катедра за кроатистику. Ово је иначе општи проблем, због тога што нисмо сачували своје катедре, а све су их преузели Хрвати – закључује наша саговорница.
Извор : Политика, 1. фебруар 2026, Марина Вулићевић
