НАУЧНЕ КЊИГЕ И УРБАНЕ ПРИЧЕ

Културни центар Војводине „Милош Црњански” из Новог Сада је прошле године, заједно са Народном библиотеком Србије, започео трогодишњи капитални пројекат објављивања Сабраних дела књижевноисторијских студија и есејистике Милорада Павића, књига које нису објављиване протеклих 40 година. Укупно ће бити објављено девет  књига, а након прошлогодишњег Првог кола у оквиру којег су објављене: „Историја српске књижевности барокног доба”, „Историја српске књижевности класицизма” и „Историја српске књижевности предромантизма”, ове године је на 67. Међународном београдском сајму књига представљено и Друго коло са три нове књиге: „Војислав Илић, његово време и дело”, „Гаврил Стефановић Венцловић” и „Војислав Илић и европско песништво”.

„Ове године је 95 година од рођења Милорада Павића и 40 година од изласка ‘Хазарског речника’, који је у ствари променио његов живот и његову перцепцију у том смислу да га до тада нису знали као писца, него као професора који се пре свега бавио Војиславом Илићем, Гаврилом Стефановићем Венцловићем. Павић је један изузетно значајан научник и истраживач, али пошто има, пре свега, белетристички дар, чини ми се да су ове његове књиге и другачије и моћније и представљају једно велико откриће.  Један је од најважнијих српских књижевних историчара 20. века, о чему сведоче његови бројни нови увиди у заборављене писце и епохе наше литерарне баштине који су прихваћени и високо вредновани у науци о српској књижевности. Поновно издање ових радова свакако представља значајан допринос домаћој и европској академској заједници где они имају статус обавезне или, сходно предмету, секундарне, литературе, али и комплетнијем увиду у стваралаштво једног од најзначајнијих књижевника последњих деценија 20. и почетка 21. века. Срећан сам што смо заједно са Народном библиотеком Србије успоставили добру сарадњу и урадили ову капиталну ствар која је више него мисија”, истакао је књижевник Ненад Шапоња, главни уредник и директор Културног центра Војводине „Милош Црњански”.

СУМАТРА ИЗДАВАШТВО

ЗИДАРСКЕ ПРИЧЕ

„Милораду Павићу, једном од најзначајнијих савремених српских књижевника, биле су блиске масонска филозофија и културологија. Анализа његовог прозног стваралаштва показује да је био упознат са идејама краљевске уметности и желео да их илуструје као препознатљиве знакове и препознатљиве алузије у својим делима. Масонска традиција изводи постојање братства од Хирама, легендарног градитеља Соломоновог храма који је подигнут у Јерусалиму у 10. веку пре нове ере. Слободни зидари себе сматрају наследницима и настављачима његовог посла, стога након церемоније иницијације, сваки масон мора да изгради симболички храм који нису довршили Велики мајстор и његови следбеници темплари, масони, розенкројцери. У том смислу, масони су симболични градитељи који свој симболички Храм граде по принципима братства. Пажљиви читаоци могли су да примете да су лик градитеља, мотив изградње и сам лик храма централни у прози М. Павића. Архитекте и ктитори храмова су главни ликови у многим његовим делима: царски неимар (Плава џамија), професор Богдан Богдановић и његови ученици (Два студента из Ирака), Давид Сенмут (Стаклени пуж), Јован Дамаскин и Јован Лествичник (Дамаскин), Аврам Бранковић, зидар музике (Хазарски речник), Атанасије Свилар (Предео сликан чајем), Радача Чихорић и Сандал Красимирић (Запис под знаком Девице/Унутрашња страна ветра), Агата (Звездани плашт), Инхотеп (Позориште од хартије). Можемо тврдити да је учесталост употребе лика градитеља повезана са масонском визијом Бога као Великог архитекте света, инжењера душа и материје, који ствара свет по законима математике.“ – проф. Зорјана Хук (Универзитет у Лавову)

Приче у књизи изабрала је и приредила Јасмина Михајловић.

ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

 „Књига од укупно тридесет прича представља не само избор Павићевих прича, које се могу одредити као еротске, већ и знаковите одломке из његових дотадашњих романа (Хазарски речник, Предео сликан чајем, Унутрашња страна ветра, Последња љубав у Цариграду, Звездани плашт, Уникат). Овај приређивачки поступак, који би се павићевски могао именовати „изврнутом рукавицом” обрнут је у односу на његову стваралачку фазу из седамдесетих година 20. века, када је, како пише у „Коњима Светога Марка”, најпре поезију „деградирао” у прозу, а затим поједине приче интегрисао у романе. Еротске приче, укратко, потврђују приповедну структуру Павићевих романа и његово елементарно поетичко начело, које стаје у наслов Саве Бабића: „Милорад Павић мора причати приче“!

Писац је, дакле, искомбиновао еротске фрагменте своје прозе, не би ли у коначници добио иоле кохерентан избор, којим ће се потврдити да је еротски аспект један од легитимних и упечатљивих одлика његовог стваралаштва.“ – Јелена Марићевић Балаћ