Сарадња између два професора и књижевника, Саве Дамјанова и Милорада Павића, представља једну од најзанимљивијих и најплодоноснијих релација у савременој српској књижевности и академској јавности. Она је далеко превазишла класичан однос професора и студента, развивши се у дугогодишње интелектуално сродство, заједничку књижевну мисију и искрено пријатељство.
Павић је у Дамјанову препознао младог научника који поседује специјалан „интуитивни нерв" за проналажење прећутаних, ексцентричних и заборављених аутора.
Павић је написао предговоре за кључне ране научне књиге Саве Дамјанова (Велики код о Ђорђу Марковићу Кодеру и Вртови нестварног). Тиме је дао академски легитимитет Дамјановљевом тада радикалном, постмодерном приступу тумачењу традиције.
Оно што их је најчвршће повезивало била је заједничка љубав према књижевној фантастици, језичком експерименту и постмодернизму.
Револуција у форми: док је Павић својим нелинеарним прозним лавиринтима (попут Хазарског речника) задивљивао свет, Дамјанов је био један од првих и најважнијих домаћих теоретичара који је те поступке детаљно анализирао, дешифровао и утемељивао у српској науци.
Провокација и игра: обојица су књижевност схватала као интерактивну игру са читаоцем, рушећи круте каноне реализма и уносећи елементе фантазмагорије, мистике и зачудности. Дамјанов је често истицао да је Павић био „најнеобичнији човек којег је у животу упознао" – господин по манирима, али апсолутни револуционар по начину размишљања.
Као главни приређивач и уредник, Дамјанов је водио капитални издавачки подухват: припрему и објављивање сабраних „Књижевноисторијских и есејистичких дела Милорада Павића" у девет томова (у издању КЦВ „Милош Црњански" и Народне библиотеке Србије). Дамјанов је ове текстове приредио по најсавременијим текстолошким стандардима, додајући им пратећу научну апаратуру и рецепцијске студије, чиме је осигурао да Павићев револуционарни научни рад остане трајно доступан новим генерацијама.
Однос Павића и Дамјанова је редак пример у нашој култури где се две снажне, оригиналне и аутентичне књижевне појаве нису сукобиле, већ су се међусобно допуњавале. Павић је Дамјанову дао крила и слободу у академском свету, а Дамјанов је Павићу узвратио деценијама дубоког теоријског разумевања и коначним уобличавањем његовог научног завештања.
