Novi Heder 2021 001 1

История жизни Ясмины Михайлович

Живот је, каже, посветила књижевнику и академику САНУ Милораду Павићу. И данас, кад га нема већ 14 година, она брине о свему што се тиче његовог лика и дела. Њихов брак је од првог дана интригирао јавност, пре свега због тридесетогдишње разлике у годинама. Она с тим није имала проблем. Напротив. Па тако и сада о свему што је доживела говори без задршке



Рођена сам у Нишу 1960. Тата је био лекар, интерниста, специјалиста за леукемију, мама професор, инжењер, бавила се високом струјом и у школској лабораторији пуштала је мени и млађој сестри Теслине муње

3572336 jasmina 1977. nis ff

 

Бака по мајци, на коју карактерно пуно личим, била је рачуновођа с дивним рукописом краснописом. Дека по оцу је био сеоски учитељ и службовао по источној Србији. Носио је штипаљке за панталоне кад вози бицикл. Татина мајка, моја бака, научила ме ја да волим биље и окопавам баштицу.

Нисам волела школе

Школе сам мрзела из дна душе! Била сам одлична ученица, али нисам волела да идем ни у основну школу ("Вожд Карађорђе" у Нишу), ни у гимназију ("Стеван Сремац" у Нишу), ни у музичку школу (клавирски одсек). Стекла сам савршено образовање - сад знам - али сам бежала из школа и тек на студијама (Филолошки факултет у Београду, југо-светска књижевност) била сам свој на свом и уживала. Живела сам у грађанској кући у центру Ниша и непрекидно била на улици са децом. Играоница нам је била цела улица, разна дворишта, пасажи... Јурњава, жмурке, пони бицикли, ролшуе, школице. Много сам се играла и у Нишкој тврђави. Ниш ме је обележио неком врстом баштине српско-турско-грчког грађанства и римским наслеђем.

Само књижевност

Одувек сам знала да ме занима само књижевност. Непрекидно сам читала, комшилуку сам као права библиотекарка издавала реверс и књиге, спавала сам, уместо с лутком, са неким малим каменим муљевитим попрсјем Ђуре Јакшића, изровареног неким нишким поплавама. Још га имам.

3572342 mladost ff

 

Никада нисам ништа своје писала, песме или прозу, нити ми је то било важно, преписивала сам у дивну свеску туђе мисли, песме, одломке. Кад сам родитељима саопштила да ћу ићи у Београд на студије књижевности - у Нишу тада није постојао тај факултет - тата је био непријатно изненађен, желео је да идем на медицину, да наставим његовим стопама. Наравно да није успео да ме поколеба и тако сам се нашла у изнајмљеној соби у Улици 27. марта, тачно код Палилулске пијаце.

Прва љубав

Прва љубав ми је био један Кими. Хтели смо да побегнемо из наших кућа, толико смо се волели. Његова старија сестра нас је спречила. Патила сам, наравно, кад би био на мору, па смо се договорили да, чим се врати, окачи велики сламнати шешир на прозор облакодера у којем је живео, а ја сам из своје подаље зграде посматрала по цео дан татиним двогледом када ће се шешир појавити. И дан-данас се сећам те среће и узбуђења до гушења када се шешир појавио.

3572340 privatna arhiva 2009 ff

 

Посао у школи

Предавала сам у школама, махом машинским и паралелно радила у Институту за књижевност на пројекту "Српска књижевна критика у XX веку". Тај други посао је подразумевао много седења у Народној библиотеци, што је било дивно. Радила сам на анотацији хиљаде књига, што ми је омогућило да попуним знање о српској књижевности прве половине XX века, које је на неки начин било прећутано у социјалистичком школству.

Тајно венчање

Зорана, свог првог мужа, упознала сам такође у гимназијским данима. Био је брат сестрине најбоље другарице. Прелеп. Плавоок. Социолог, касније професор и директор школе. Чим сам га видела, знала сам да ће ми бити муж. Тако је и било. Венчали смо се тајно. Имала сам 18 година, он 24. Интересантно је да приликом обе удаје нисам имала венчаницу. Све нека уврнута венчања. Прво ми је било мајско, у један четвртак, у одрпаној општинској канцеларији, друго венчање, мајско такође, у салону сопственог стана са укупно десетак званица. Две године нисмо живели заједно, јер је Зоран морао у војску, ја на факултет. Виђали смо се на самом почетку као брачни пар увече, у граду. Ја бих излазећи из куће ставила бурму, био је то ипак брачни излазак, а када сам се враћала, сакрила бих прстен у плишану врећицу. И тако две године.

3572348 jasmina02 news1 dragana udovicic ff

 

Старија прворотка

Са Зораном сам била у срећном браку тринаест година. Затруднела сам касно, како се сматрало у то време, са 28 година. "Старија прворотка", тако се официјелно звало када је трудница имала преко двадесет пет година! Родила сам сина Вука, који је имао срећу или несрећу да има у детињству два оца. Павићу је сам наденуо "титулу" праотац.

Живели смо мирно све док сасвим случајно нисам прочитала Павићеву причу "Коњица". Била сам запрепашћена да тако изврстан писац живи у Србији а да ја нисам чула за њега! Апсолутно ми није пало на памет да је то име идентично са именом аутора из чијих сам књига на факултету учила барок и предромантизам.

Иницијација

"Хазарски речник" ми је купио муж као новогодишњи поклон за наступајућу 1986. За то новогодишње вече спустила се над Београдом снежна олуја, нека праисконска вејавица, Зоран је морао по сметовима пешке да се враћа с посла и у том чекању отворила сам поклон и почела да читам. Знам да сам повремено одлазила до прозора и гледала снежни вихор не бих ли се смирила од књиге. Када је Зоран коначно стигао, ја сам била прочитала скоро целу књигу и била сам потпуно друга особа. Иницирана.

3572344 jasmina news1 dragana udovicic ff

 

Од тада је за мене "Хазарски речник" књига над књигама и свекњига. Енциклопедија, лексикон, речник свеукупне књижевности.

Сусрет с Павићем

Павића сам упознала 27. маја 1986. године, кад сам ушла код њега у кабинет на Филозофском факултету. Тема мог дипломског рада биле су његове приче. Требала ми је библиографска грађа, а пошто је није било о савременим ауторима, била сам приморана да се консултујем са самим писцем. Требало ми је два месеца да се усудим да му телефонирам. Имала сам три броја неких Милорада Павића у Београду. Нисам знала ни где живи. И једног дана сам се усудила да позовем. Имала сам написан текст: "Добар дан, ја сам та и та, радим дипломски рад и желела бих...", а онда ме је дубоки мушки глас, који ме је већ тада миловао, питао: "А зашто то радите?" Све сам очекивала осим тога. Рекла сам немушто: "Зато што волим ту прозу." Заказао ми је за сутрадан, у подне, у његовом кабинету. Тако је почело. Познанство.

3572312 02 j m 2023 ff

 

На себи сам имала ланену хаљину са лично исцртаним принтом (шаблоном) београдских улица из његове приче "Коњица". Била је то нека судбинска арабеска-лавиринт.

Опседнутост

Мој "дипломски" први сусрет са Павићем затим је прерастао у пословну сарадњу - рад на библиографији за његова сабрана дела у "Просвети". Ја сам преко Павићеве библиографије ушла у његову биографију и он у моју. У међувремену сам добила дете, радила на разним местима, у школама, Институту за књижевност, али сам била опседнута Павићем, његовим књигама и били смо колико-толико у контакту. Ипак, постојала је велика дистанца, нисам могла да претпоставим да међу нама може ишта да се деси. Нити сам на то уопште помишљала. Таква ситуација је трајала пет година, све до 1991. После октобарског Сајма књига ишли смо на неку велику књижевну вечеру. Тада ми је први пут додирнуо руку. Експлозија! Недавно сам читала свој есеј-успомену на тај додир. Писана је дан после. Боже, па ту је похрањена сва енергија наше љубави која ће се тек десити. У животу. И у смрти.

3572328 dragan timotijevic belmondo ff

Бележница под јастуком

Тада сам радила у једној невладиној организацији која је имала задатак да лобира да Милорад Павић добије Нобелову награду за књижевност. Ишли смо на разне књижевне вечери, па је тако била једна и у мом Нишу, у зиму 1992. године у Народном позоришту. Били смо гости хотела, свако је имао своју собу, али постало је јасно да наш однос не може више да буде без суштинског додира и одлучили смо да прекорачимо.

Питао ме је док смо се волели: "Чиме сам ја ово заслужио?" Била сам затечена. Какво питање?! "Књигама, наравно!" Шта друго да кажем... Божјом промисли? Сутрадан ујутру ми је поклонио са посветом своју укоричену свешчицу, једну од рукописних бележница, којих сада имам безброј у Легату. Све су уредно архивиране од стране Библиотеке града Београда и Архива Београда. Моју бележницу нисам показала, она је једино збиља моја. Стоји ми испод јастука.

3572322 foto marija calic1 ff

Просидба пред мамом

Убрзо смо схватили да не можемо да будемо љубавници. Није то било поштено ни према нама, ни према нашим породицама, а и знали смо да је тако јаку везу немогуће одржавати као тајну. Он ме је запросио, али како да изађем из доброг брака и са малим дететом од четири године? Милорад је већ имао одраслу децу: ћерку од 27 и сина од 31. Одбила сам га рекавши му да то једноставно не могу, па не могу. Током тих месеци, од децембра 1991. до априла 1992, било је јасно да ипак морам да се откинем од свог бившег живота. Изнајмили смо једнособан стан у Илије Гарашанина, подно Ташмајдана, где данас стоји Павићев споменик. Онда је он позвао моју маму, отишли смо на вечеру и тада ме је званично запросио. Потом смо са уличног телефона позвали свако своју породицу и саопштили да се нећемо више враћати кући. Ух, било је тешко, много тешко. Сав тај ковитлац...

Да сви буду задовољни

Мој развод је трајао врло кратко, а његов четири године. Бранка Павић није била рада да се то икаквим договором реши. Сада нема сведока да ми то потврде, али мислим да је тај брак и без мене био готов. Његова супруга, историчарка уметности, тешко је то поднела. А Милорад је њој све оставио. Он ју је обезбедио, не само децу него и ширу породицу. Увек је бринуо да сви буду задовољни.

3572320 foto marija calic ff

У зиму 1992. године купили смо бурме и у кревету венчали једно друго. Тек касније ће доћи и папирно венчање. Оно је мање важно, али има правне консеквенце на цео мој живот и после његове смрти.

Стравична еротска снага

Чаршија ми замера што сам говорила јавно о нашем брачном еротском животу. Па како да не говорим када је разлика између нас била 31 годину? Кулоарске бљувотине које су се распредале о нашем браку приморале су ме да проговорим. Осим тога, сви причају о свом ванбрачном животу, и то је у реду, а кад ја нешто кажем о љубави и еротици два уметника који су у браку, са великом разликом у годинама, онда је то ко бајаги неморално.

Еротска снага Милорада Павића била је стравична. Често је говорио: "Да нисам писац, био бих Казанова." Мислим да велика уметност има везе с либидом. Он је стварно био добар љубавник. Код њега није слабила еротска енергија јер пише, напротив, она је јачала. И с тим немају везе ни године, ни болести, умор или брачне свађе... Мени стварно никад није био потребан други љубавник, нити да погледам другог мушкарца. Он је задовољавао сав мој свемир. Иако у браку, у свом дому, водили смо љубав на свим могућим местима, на ливадама, у шумама, колима, на непознатом степеништу... где год, још ако је негде било забрањено, утолико нам је било драже.

2766611 pavic zorana jevtic ff

Узавреле емоције

Наш живот је био узбудљив, брз - чак и пребрз - испуњен догађајима, путовањима, огромним стално узаврелим емоцијама, бескрајним разговорима. Живот нам је био гламурозан, елегантан, тежак - понекад претежак - у сваком случају, засићен и презасићен. Мислим да смо у 17 година брака преживели заједно најмање још половину тог времена.

Сада ће 14 година од Милорадовог физичког одласка. Живим много мирније и скромније, али његова присутност се није смањила. Једино се трансформисала.

3572338 privatna arhiva ff

Најсрећнији и најтужнији тренуци

Најсрећнији тренутак ми је, чини ми се, био један моменат на покретним степеницама, ка Бобуру, у Паризу. Била сам степеницу испред, он је ставио своју руку на моју, окренула сам се и нисам веровала да је мој писац, моја љубав, моја чежња, моје друго Ја, са мном, жив, стваран и да ме воли колико и ја њега.

Најнесрећнија сам била кад му је ћерка извршила самоубиство. Ни дан-данас не могу са тим да се помирим.

Венецијанско огледало

Једина неостварена жеља ми је што ми није купио венецијанско огледало и један сребрни чешаљ који смо видели у Тунису. И страшно се осећам што више није са мном, ево, готово већ четврт века. Договорили смо се како ћемо се виђати после његове смрти. Прецизно! Није остварио договор. Присутан је у мом животу на сасвим други начин.

Путовања

Павић ме је научио пословној дисциплини. Не радној, њу сам имала, него баш пословној. Кад имате толико издавача у свету, преводилаца, техничких уредника, читалаца, особа које ваше дело преносе у друге медије, толико писама свакодневно, онда је логично да имате дужност пословне комуникације која је временски готово идентична оној коју додељујете стваралаштву.

Мој син, док је био мали, говорио је да је Милорад писац и књижевник. Писац је онај који пише писма, а књижевник књиге.

Павић ме је научио и да тачно знам пре свега оно што хоћу, а онда оно што нећу. Затим ми је говорио: "Не могу сви послови да се обаве, а за љубав оно што остане." Тешке тренутке у животу или велики умор је пресецао и лечио путовањима, макар најкраћим.

3572326 foto milos luzanin ff

Цртице и ситнице

Што се тиче мене као писца, успела сам да публикујем после Милорадовог одласка две своје књиге - "На обали Хазарског мора" ("Лагуна") и "Досадна књига" ("Дерета"). За књигу коју сам сада написала "Цртице и ситнице" не могу да нађем издавача већ скоро годину дана. Реч је о специфичном споменару везаном за преко четрдесет јавних личности из земље и света са којима смо Павић и ја пријатељевали. Текст прати обиље фотографија из приватне архиве. Прави књижевно-историјски бисер, али писан питко, без мемоарске помпезности, готово белетристички. У српској књижевности до сада нисмо имали књигу тог типа коју пише једна жена и притом, наравно, осветљава читаву једну српско-светску епоху од четрдесетак година. Али издавача нема. Сви ми кажу да би књига због фотографија била скупа. Нисам ни сањала да у време хипердигиталне епохе, испуњене сликом и само сликом, једна књига управо због слика може бити непожељна.

Све што напишем

Белетристичке књиге почињем да пишем врло касно, тек у својој четрдесетој години. Мислим да сам почела да пишем због осећаја самоће. Павић је писао, па чак и када је писао мени и о мени, осећала бих се напуштеном. А он не да није био строг критичар, него уопште није био критичар. Све што напишем, њему би се свиђало. А ја сам, с друге стране, била немилосрдни критичар према њему. Искрено, не знам уопште одакле ми храброст да и сама пишем поред славног писца, а још мање да будем строга према свом омиљеном писцу.

3572314 015 autor milorad pavic ff

Присутан у свету

Идуће, 2024. године, биће 40 година од првог издања "Хазарског речника". Књига је тренутно преведена на равно 40 језика. Од његове смрти до данас публиковала сам 170 наслова разних Павићевих књига широм света. Примала посетиоце, новинаре, филмске екипе, магистранте и докторанде, сарађивала са њима. Водим тројезични сајт Кхазарс.цом. Старам се о текућој архиви, учествујем на неки начин у разним мултимедијалним и позоришним догађајима широм света везаним за Павићево дело.

Сахрана

Не бојим се смрти. Бојим се да ме неће сахранити поред мужа. Место у Алеји великана, где он почива, зове се кохта (самица) и није предвиђено да се било ко сахрани уз њега. Надам се да ће градски оци и српска књижевна заједница имати слуха, те да ће у нашем случају бити сахрањено заправо једно књижевно биће, једна велика љубав.

Курир.рс/ Забележио Бобан Каровић