Milorad Pavić je na vrhuncu svetske slave (1992) odbacio propagandne laži o Srbima. Zato je proglašen „srpskim nacionalistom”, a njegov Hazarski rečnik „otrovnom knjigom”. Na kraju ga je „druga Srbija” razvlačila po prašini i izrugivala mu se. To je bila pokazna vežba kolonijalne kulturne politike: „Srbin nikad ne može da bude Pisac”
Slobodan Antonić
Milorad Pavić je 1988. godine postao svetski književnik. Tada su, naime, objavljeni prevodi njegovog Hazarskog rečnika (srp. izd. 1984) na francuski (dva izdanja), nemački, engleski, poljski, italijanski i švedski jezik. Sledeće, 1989. godine, štampani su prevodi HR i na portugalski, danski, holandski, španski i katalonski (ovde, str. 175−176; ovde).
Do 1992. godine Hazarski rečnik imao je još pet izdanja na engleskom (kod različitih izdavača), još dva na italijanskom, još jedno na nemačkom i portuglaskom, a preveden je i na ruski, finski, češki, bugarski, grčki i hebrejski jezik (isto).
Hazarski rečnik postigao je toliki uspeh u svetu iz čisto književnih razloga. To je bio roman napisan u vidu rečnika, u tri različite verzije istog događaja: hrišćanskom, islamskom i jevrejskom. Takva forma romana bila je sasvim nova (ovde, str. 18). Izgledalo je da knjiga počiva na istorijskoj građi, ali je njena poetika bila slična poetici Borhesa i Markesa, tada veoma popularnih pisaca, sadržeći mnogo fantastike i mašte.
Pavić je pre Hazarskog rečnika i u Srbiji bio nepoznat književnik. „Ređao sam neuspeh za neuspehom, bio sam najnečitaniji pisac”, govorio je i sam (ovde, str. 120−121). Ali, Hazarski rečnik ne samo da je dobio NIN-ovu nagradu (1984), već se izuzetno dopao našoj publici. Imao je dva izdanja 1984. godine, tri izdanja 1985, jedno 1986, dva izdanja 1988, tri 1989. itd.
Za taj neobičan roman čuo je i ugledni francuski izdavač Pjer Belfon (Pierre Belfond). On se sreo s Pavićem, i „na neviđeno” kupio od njega autorska prava za prevode svih šest Pavićevih (do tada napisanih) knjiga (ovde, str. 151). Obećao mu je i prevod Hazarskog rečnika na 24 jezika (isto, 171). Tako je sve počelo.
Milorad Pavić (Izvor: Novosti)
Hazarski rečnik imao je ogroman uspeh u svetu, kako kod publike, tako i kod kritike. Bio je prvi na listi bestselera u Francuskoj, treći u Britaniji, a kritičar „Njujork tajmsa” svrstao ga je u sedam najboljih knjiga objavljenih u SAD 1988. godine (isto; ovde).
Koga zanimaju pohvale koje je Pavić tih godina pobirao po svetu, može ih pročitati ovde, ovde ili ovde .
Pavić je tada poverovao da je njegova svetska slava trajna i neupitna. „Moj uspeh se zasniva na uspehu kod čitalačke publike, u zemlji i u svetu, i onda to ne zavisi ni od koga”, govorio je samouvereno, 1990. godine (ovde, str. 142).
Ipak, prevario se. Neće proći mnogo, a Pavić će biti proglašen „srpskim nacionalistom”, dok će njegov Hazarski rečnik biti nazvan „otrovnom knjigom”. O tome opširno piše Boris Bulatović u knjizi Oklevetana književnost (2017).
Pavić će, naime, postati „srpski nacionalista” samo zato što nije pristajao na propagandnu sliku koja je od 1992. godine stvarana o Srbima i Srbiji. On je stranim novinarima i publici objašnjavao da Srbi nisu došli u Hrvatsku ili BiH na tenkovima JNA, već da tu žive vekovima. Govorio je i da civilizacija zapadnog hrišćanstva kao da hoće da uništi civilizaciju istočnog hrišćanstva, ne prezajući da u tom cilju sklopi savez i sa islamskom civilizacijom (videti, Bulatović, str. 343).
U svojim nastupima u Srbiji Pavić je govorio: „Ne smemo da hranimo one koji rade protiv nas i ne smemo da ih plaćamo. Srbija ne sme više ni dinara da daje svojim neprijateljima”. Reč je „o ljudima koji su pod Brozom, naučili da se sve u životu postiže jednostavno – pljuvanjem po Srbiji, izdajući srpske interese. To mnogi rade i dalje. Mnogi se nadaju: potopiće se Srbija, ponovo ćemo doći na staro, opet ćemo za svaku ružnu reč o Srbiji dobiti povišicu” (NIN, 28. februar 1992; ovde).
Govoreći to, Pavić nije slutio da će i sam, posle nekog vremena, postati žrtva baš te političko-intelektualne opcije (autokolonijalne „elite”), koja se brzo regenerisala i, početkom 21. veka, zavladala srpskom kulturom.
Izdanja „Hazarskog rečnika“
Pavić je, ako ćemo pravo, bio mnogo više vizantijski nacionalista, nego srpski. On je, kao profesor, izuzetno poznavao i voleo vizantijsku kulturu, smatrajući da je danas baštine ne samo Grci, već i Srbi, Rusi i drugi pravoslavni narodi. Kada mu je jedan francuski novinar rekao da ne liči na istočnoevropske pisce, Pavić mu je odgovorio: „To je zato što sam Vizantinac” (ovde, str. 155). A kada ga je drugi francuski novinar, negde 1988. godine, upitao da li je marksista, uzvratio je: − Ne, ja sam Vizantinac. „Taj odgovor ovaj novinar nije objavio”, pričao je sa smeškom Pavić. „Mislio je da je biti Vizantinac još gore nego biti marksista” (ovde).
I zaista, Pavić je iritirao Zapad ne samo odbijanjem da prihvati njegov narativ o Srbima-agresorima, već i zato što je pogodio šta je stvarni kontekst atlantističke netrpeljivosti prema Srbima – duboka netrpeljivost prema istočnohrišćanskoj civlizaciji, netrpeljivost koja se danas imenuje i kao rusofobija (o tome sam pisao ovde).
Ali, ako je Pavić zbog svojih stavova diskvalifikovan, kako je moguće da je isto urađeno i sa Hazarskim rečnikom? Fascinantno je što su gotovo isti kritičari, koji su svojevremeno HR dizali u nebesa, kada su „shvatili” da je Pavić nacionalista, počeli da ga čitaju u drugom ključu. Oni su, naime, tada retroaktivno otkrili da je ta knjiga zapravo „otrovna” i „opasna”, te da im je Pavić na neki način podvalio.
Svetlana Slapšak je u Njujork tajmsu, u članku „Čudovišne reči, čudovišni rat” („Bestial Words, Bestial War“, The New York Times, 25 May 1993), okrivila HR da sadrži „visoko stilizovanu predstavu srpskog stradanja”, na osnovu uspostavljanja paralele nestanak Hazara − nestanak Srba (v. Bulatović, 333−334). Kornelija Štaudaher (Cornelia Staudacher), koja je 1988. godine napisala vrlo afirmativan prikaz nemačkog prevoda HR, sedam godina docnije piše kako su „poluistine oduvek bile stvar u koju se Pavić razume”, da su kod njega „političke i ideološke poruke skrivene između redova” i da on „vara svog čitaoca” (navedeno u Bulatović, 346).
Svetlana Slapšak (Foto: Luka Stanzl/PIXSELL)
Rajnhard Lauer (Reinhard Lauer), slavista iz Getingena, koji je ranije Pavića i njegov HR kovao u zvezde, 1995. godine piše da je „Pavić u poslednje vreme poznat prvenstveno po svojim sramnim intervjuima”, da u njegovim romanima obitavaju „jezivi atavizmi i velikosrpske aspiracije, vešto umetnički upakovane”, te da u tom svetlu i HR iziskuje preispitivanje zbog „skrivenih političkih poruka” (nav. u Bulatović, 351).
I Nemica Alida Bremer (Alida Bremer) upitala se kako je pisac sa „izraženom nacionalističkom ideologijom”, kakav je Pavić, uopšte mogao da „doživi izvanredan uspeh u Zapadnoj Evropi”, upozoravajući da se, prilikom čitanja HR, „često prenebregava njegova politička tendencija, tačnije alegorijske aluzije o patnjama srpskog naroda i direktne uvrede upućene zapadnim demokratijama” (nav. u Bulatović, 351−352).
U Francuskoj, Žakob Rogozinski (Jacob Rogozinski), sa Univerziteta u Strazburu, tvrdio je da „mnogi likovi u Hazarskom rečniku pokazuju odbojnost prema demokratiji i manjinama”, te da je i sam Pavić „reinterpretirao svoju knjigu kroz naknadno poistovećivanje Hazarskog kraljevstva i Velike Srbije” (nav. u Bulatović, 356−357).
Američki slavista Endru Baruh Vahtel (Andrew Baruch Vachtel) napisao je tekst svojstvenog naziva: „Postmodernizam kao noćna mora: književno rušenje Jugoslavije Milorada Pavića”. U ovom radu, kao i drugde, Vahtel tvrdi da se u HR „problematizuje osnov postojanja Jugoslavije”, budući da u HR postoje tri različite verzije istine – hrišćanska, islamska i jevrejska, da se pokušaj okupljanja trojice predstavnika tih religija završava njihovom smrću, te da je tako „želja za sintezom (različitih religija – S. A.) prikazana kao utopijska i avanturistička težnja, jer kada se dostigne, sinteza ne donosi savršeno znanje, već trenutnu smrt” (nav. u Bulatović, 373).
Vahtel dalje tvrdi da je HR bio zapravo „alegorijski napad na osnove jugoslovenskog društva”, da „postoje dokazi da je on izazvao važne posledice, naročito u načinu razmišljanja srpskih elita”, te da je tako taj roman doprineo „da se ljudi ohrabre da pucaju na svoje susede” (nav. u Bulatović, 374).
Izdanja „Hazarskog rečnika“ (Izvor: khazars.com)
Poznati američki komparatista Dejvid Damroš (David Damrosch) u knjizi Šta je svetska književnost (2003) poglavlje posvećeno Hazarskom rečniku naslovljava: „Otrovna knjiga”. On tvrdi da HR nezasluženo uživa svetsku slavu budući da ta slava „uključuje i zanemarivanje i potpuno pogrešno čitanje političkog sadržaja te knjige”. Damroš optužuje Pavića da u HR „nacionalističku propagandu lažno plasira kao internacionalni postmodernizam”. Ovaj Amerikanac, dalje, u opisu uređenja Hazarskog kraljevstva prepoznaje otrovne aluzije na SFRJ, optužujući Pavića da „temu Jevreja uzima kao arhetip ugrožene manjine, kako bi opisao Hazare kao ugroženu većinu u sopstvenoj zemlji”. Stoga, tvrdi Damroš, HR sadrži „srpski nacionalistički podtekst koji je neizmerno neprijateljski uperen protiv Titovih pokušaja da Jugoslaviju učvrsti kao jedinstvenu državu”. Tako je HR, podučava Damroš, kao roman o ljubavi i smrti, zapravo „potpomogao u vođenju ka smrti za kojom je najviše žudeo – uništavanju multikulturne Jugoslavije”. Zato Damroš cinično predlaže da bi podnaslov HR zapravo trebalo da bude: „Igriva apologija etničkog čišćenja” (nav. u Bulatović, str. 402−406).
Koga zanimaju slična ludovanja o Paviću i Hazarskom rečniku po EU i u SAD, neka pročita Bulatovićevu knjigu. Reći ću samo još da su drugosrbijanski kulturtregeri disciplinovano sledili ovu matricu rušenja Pavića kao pisca.
Teofil Pančić, tako, Pavićeva dela naziva „knjigolikim produktima” (ovde). Saša Ilić (Peščanik; Beton) – za koga je već (zlobno) primećeno da se „lažno predstavlja kao književni kritičar”, budući da kroz „tranzicionu hajdučiju u književnoj kritici” iznosi samo „ideološko tumačenje književnosti” (ovde, str. 171) – tvrdi da je Pavić svoju „književnu bio(biblio)grafiju ugradio u nacionalističke projekte koji su tokom osamdesetih godina bili u punom jeku u Srbiji” (ovde), da je „vizantijskom čipkom” samo „ukrasio nacionalističku literaturu” (ovde), i da je „otvoreno dao podršku novom srpskom rukovodstvu”, zbog čega će taj „poetički i politički kolaps Milorada Pavića trajno uticati na dalji tok razvoja srpske književnosti, a naročito proze” (ovde).
Beton: kulturno propagandni komplet tvrdi da je „Pavić začetnik, ideolog, i najistaknutiji predstavnik kiča visoke kulture”, koji dominira „zonama povećane besvesti, od Miloševićeve Srbije do Putinove Rusije” (ovde), da je Pavić „mnogo više gadosti ostvario u svojim knjigama nego u svom životu” (ovde), te da je jedan od onih pisaca koji su „u političkom i u privatnom smislu bili prava čudovišta” (ovde).
Posebno otrovan prema Paviću bio je Mirko Kovač. On je najprljavije moguće klevetao ovog srpskog književnika, izmišljajući da je Pavić bio „prvi pisac koji je uputio brzojav podrške Osmoj sednici”, da je autor HR nazvao Slobodana Miloševića „Svetim Savom našeg vremena”, te da je Pavić svojevremeno javno savetovao da „srušeni Vukovar treba obnoviti u stilu srpskog baroka” (ovde).
Karakteristična izjava Mirka Kovača (Izjave.srb, 2004)
Sve se završilo tako što je, kada je Pavić preminuo (2009), o njegovoj smrti javljeno je u 34. minutu TV Dnevnika, u prilogu koji nije trajao duže od pola minuta (o tome je Slobodan Reljić napisao tekst za sajt Fond Slobodan Jovanović, ali ceo sadržaj tog portala u međuvremenu je nestao sa interneta). Za RTS važnije od smrti Pavića, piše Reljić, bilo je „milionito pominjanje SSP-a”, još jedna izjava Serža Bramerca, Mlađan Dinkić koji je otvorio novi pogon, bolest Niki Laude i suđenje I. Dž. Demjanuku.
Naravno, to ne znači da se pad popularnosti Milorada Pavića u Srbiji može objasniti isključivo političkim i ideološkim razlozima. Jasmina Ahmetagić, književna kritičarka poznata po odlučnom odbacivanju drugosrbijanskih ideoloških kriterijuma prilikom vrednovanja umetničkih dela (ovde ili ovde), smatra da su Pavićeve knjige, posle Hazarskog rečnika, sve više odlikovali manirizam i komercijalizacija („podilaženje prosečnom ukusu, pogađanje želja čialačke publike”; ovde, str. 45).
Međutim, i Ahmetagićeva visoko ocenjuje umetničku vrednost Hazarskog rečnika, pridružujući mu i Mali noćni roman (1985) i Gvozdenu zavesu (1973), kao značajna književna dela Milorada Pavića (isto).
Pavić je, ipak, kao pisac, prvenstveno ubijan politički i ideološki. „Mene su ubili”, govorio je Pavić, „mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda”; ovde).
To ubistvo, međutim, podrazumevalo je i prevrednovanje Hazarskog rečnika i njegovo naknadno čitanje, prvenstveno u ideološko-političkom ključu. Njime je, kako kaže Bulatović (408), „značenjski multidimenzionalan i strukturno kompleksan fikcionalni tekst preobraćen u propagandistički politički pamflet sa nacionalističkom sadržinom”.
Tako je slučaj Pavić postao pokazna vežba kolonijalne kulturne politike i njenih deviza: „Srbin nikad ne može da bude Pisac” i „Možemo i najslavnijeg umetnika, samo ako nije polit-korektan, da bacimo u blato”.
Ilustrovano izdanje „Hazarskog rečnika“ na engleskom jeziku. Ilustrator je poznati bugarski umetnik Jasen Panov, izdavač Dereta
Utešno je, međutim, što Istok i dalje poštuje Pavića i Hazarski rečnik. Dok se na Zapadu poslednje štampano izdanje tog romana na engleskom pojavilo 1990. godine, a na nemačkom 1991, na ruskom je HR posle 1991. godine doživeo 31 izdanje, na bugarskom i kineskom po 5 izdanja, na turskom 4, na ukrajinskom 3, po dva izdanja imao je na gruzijskom, japanskom, azerskom, makedonskom, rumunskom i grčkom, a preveden je i na jermenski, korejski, vijetnamski i indonežanski jezik (ovde).
Književnost je, kako je lepo primećeno, „verovatno poslednji prostor slobode da se jedna stvar pogleda iz više uglova” (ovde, str. 12). Političkim ubijanjem Pavića i Hazarskog rečnika, današnja Thought Police želela je da pokaže da može kontrolisati i taj prostor slobode.
Nisam uveren da je u tome uspela.
Preuzeto sa sajta "Stanje Stvari"
Slobodan Antonić - Imperija protiv pisca
