Дамаскин

ДАМАСКИН
Прича за компјутер и шестар

 

Поглавље прво:
ЗИДАРИ

Једне године крајем XVIII века неки турски скелеџија на Дрини, који је управо у коњској мокраћи кувао кокошија јаја како би му се дуже одржала, зачуђено је и савесно пребројао и јавио својим властима да је у Србију прешло 800 српских зидара и дунђера из Осата, свих 800 по имену Јован. Они су потом у некој врсти градитељске помаме кренули као поплава на разбојиште управо прохујалог рата између Аустрије и Турске. У беспримерном узлету стекли су се с њима у Подунављу осећајући велике послове и зидари из Карловаца, Земуна, Сремске Митровице, Новог Сада, Осијека, Панчева, Руме, из белог света и с црне равнице. Ти „инџинири“, „дунђери“, „баукинстлери“, „баухауптмани“, „градитељи и столари“, „маормајстори“, „мраморници“ дању купују мазге пазећи да ли оне док пасу и пију користе свих пет чула, јер иначе не ваљају, а ноћу сањају да стоје на обали једног ишчезлог мора које у њиховим сновима и даље шуми и ваља таласе црног орања са Севера на Југ Паноније ударајући о Београдски гребен.

У невиђеном замаху и у најкраћем времену подигоше они и обновише манастир Месић, конаке манастира Врдника, нове цркве у Крњешевцима, у Старој Пазови, у Чортановцима на Фрушкој Гори, у Буковцу, дозиђују Карловачку саборну цркву, звоник у Бешки, храм у Ердевику, Николајевску цркву у Иригу. Сањајући на пет језика и крстећи се на два начина, ти Срби из Равнице и из Босне, а уз њих бројни Чеси, Немци и Цинцари на све стране почеше да склапају уговоре над невештим потписима крстом, ћирилицом или латиницом. Тих 800 Јована од преко Дрине, ти Станаревићи, Лаушевићи, Влашићи, Аксентијевићи, Дмитријевићи, Ланерићи, Георгијевићи, Вагнери, Мајзингери, Хангстери, Хинтенмајери, Бауери, Ебени, Хаски, Киндли, Бломбергери и Хакери, терају своје бродове што носе дрво и камен, своје коње што вуку олово, песак и креч, а сањају своје далеке жене онакве какве оне тамо код куће више не могу бити. И муче се, јер не умеју да плачу у сну. Земљопоседницима из равнице и трговцима из Србије који држе караванске путеве између Истока и Запада нуде они своје градитељске вештине и наводе поносно своје титуле и препоруке. Носећи бркове на цариградски, бечки или пештански начин, предузимају они у две царевине, у Аустрији и у Турској, невероватне неимарске подухвате и узимају за свој труд цесарске дукате с ликом Јосифа Второг и његове мајке, старе цекине и нове „Наполеоне“, сребрне форинте и посребрене перпере, а примају и египатске динаре, необрезане и обрезане аспре, а понекад и древне которске фоларе. Спуштају их у вино „тамњанику“ да виде јесу ли прави и зидају. Непрекидно зидају. Од умора на махове заборављају све о себи и из својих живота сећају се само мириса...

На пет шест језика подижу они нове православне цркве у Бачевцима, Купинову, Мирковцима Јакову, Михаљевцу, Бежанији крај Земуна, у Добринцима. Умивају они браде из зобница своје марве и најрадије крећу на зидање северно од „линије соли“ која иде београдским гребеном делећи северну слану земљу докле је некад допирало Панонско море, од јужне слатке црнице где мора и соли никада није било. Над сланим подземљем доправљају они српске цркве у Подунављу и Посавини једући и пијући жмурећи, да би се грађевина одржала, подижу нове звонике или обнављају храмове у Шиду, у манастиру Јаску и у манастиру Кувеждину.

А убрзо потом унајмљени од Карловачког митрополита они се отискују и на слатку земљу и јужно од Саве и Дунава, јужно од слане границе, држе српски, грчки и лутерански пост док обнављају или подижу из темеља манастире као што су: Криваја, Свети Роман код Ражња, Памбуковица, Рајиновац и Ћелије. Ударајући своје коње по сапима као да жене ударају, пролазе они са брадвом и мистријом кроз српску револуцију 1804., јер српски трговци свињама, вуном, житом и воском који плаћају ту револуцију, исто тако плаћају обнову манастира Крчмар, Боговађа, Рача на Дрини, Вољавча, Клисура на Моравици и Моравци под Рудником. Хранећи коње сољу и брашном, обнављају њихови неимари и дунђери древне манастире оштећене у турском походу – Манасију, Раваницу, Преображење и Никоље, док се други унајмљују да подижу палате богатом племству.

И све је то ново зидање носило знаке древне грчке архитектуре са стубовима, тимпанима и ампирски разуђеним прочељима по дворцима Сервијских у Турској Кањижи, Чарнојевића у Оросину, Текелија у Араду, Стратимировића у Кулпину, Одескалкијевих у Илоку, Елцова у Вуковару, Хадика у Футогу, Гражалковића у Сомбору, Марцибањиних у Каменици. У исто време почињу тако изгледати и војна здања по седиштима аустријских граничарских команди у Петроварадину, Тителу, Земуну, Панчеву и Вршцу. Ти нови зидари носе шестаре на својим цеховским барјацима и напуштају китњасте табернакуле, пренатрпане картуше, гломазне карнизе својих дедова и претходника... Под њиховим равналима и висцима једноставна прочеља с атиком и овалним картушем, а ускоро и ампирски портал с класичним тимпаноном добијају магистрати у Карловцима, Темишвару, Кикинди, све до ампирске фасаде кур-салона у Меленцима и општине у Башаиду.

Али нису се сви они подједнако прославили. У освит новог XИX столећа село Мартинце изнео је на глас мимо осталих средишта зидарске вештине један неимар из породице која је с колена на колено давала првокласне леворуке градитеље. Мајстор Димитрије Шуваковић. Он је после 1808. са својим мраморницима градио све што су хтели платити трговци и богате занатлије у Бановцима, Кленку, Адашевцу, Бешенову, Дивошу, Визићу, Гргуревцима, Лединцима, Нештину, Кленку и Јамини. Његова девиза била је и остала :

„Ако хоћеш дуго и срећно да поживиш на земљи, немој себе штедети ни у чему“.

Једноме од својих најугледнијих наручилаца, господару Сервијском, Шуваковић је понудио да на имању изгради вештачку пећину са каменом статуом неког грчког бога унутра, а другоме, племенитоме господару Николићу от Рудне подигао је поред малог дворца у новом стилу помодни парк са античким мраморним урнама крај стаза.

– Чему служе? – питао је наручилац Шуваковића.

– Да се у њима скупљају сузе.

– Сузе? – запањио се Николић и најурио Шуваковића.

Поглавље друго:
РУЧАК

Господар Nikolics von Rudna био је витез Златног руна, ректор српских школа у Осеку и судија табле у Торонталској и Сремској жупанији. Током рата с Французима и Турцима давао је Аустријској царевини бескаматне зајмове, а за суму од 52.028 форинти купио је пустару Рудну. У приватном животу господар Николић био је осетљив човек – пијан чим види чашу, гојио се чим замисли више од два јела на столу. Није имао мушког порода, него једну кћер по имену Атилија, коју је дао на школе као да је мушко. Уосталом, Атилијин дед по мајци био је чувени педагог Miriewsky, реформатор школа у Аустрији и Русији.

Млада госпођица от Николић улетела је у своју петнаесту годину највећом могућом брзином с Орфелиновим „Вечитим календаром“ под мишком и с осећањем да време стоји. Волела је да гледа птице кад лете кроз вејавицу, имала очи и сисе пегаве као змијска јаја и већ је умела да у трен ока натакне прстење на леву руку не користећи се десном. Носила је хаљину по бечком кроју високо опасану и посуту најситнијом везеном мирођијом, док су јој прса, по владајућем укусу морала бити под провидним велом, тако да се могло разазнати где су њене две женске мушице.

– Праве две глупе кокошкице, увек им треба неки петао да их разбуди – говорила је она загледајући их с чуђењем као да их први пут види. Затим би обратила своје немилосрдне пегаве очи на оца.

– Није несрећа што си најурио Шуваковића. Несрећа је што си га најурио пре времена. Дођи овамо и погледај кроз овај прозор. Шта видиш? Шуму, наравски. А шта сам ја рекла да кроз тај прозор треба да се види? Палата у којој ћу живети кад се удам. А шта видиш у овом другом прозору? Кажи, шта видиш?

Преко Атилијиног вела на њеним сисицама трептала су два везена лептира. Између њих висио је о златном ланчићу очев скупоцени поклон – женевски сат пун драгуља с компасом с друге стране.

– Не видиш ништа – настављала је Атилија да грди оца – а коме сам ја причала шта треба кроз тај прозор да се види? Црква, у којој ћу се венчати. И где је ту сад најурени Шуваковић? Све твоје послове морам сама да површим. Иди и пошаљи ми Јагоду.

Тако је кочијаш Јагода, добио од младе госпођице Атилије налог да нађе неимара бољег од најуренога Шуваковића.

– Нађи ми најбољег Јована међу оним Јованима – наредила му је и Јагода је, као увек, ћутке послушао.

Када је ушао у службу код Николића, Јагоду су најпре научили да ћути. То је постигнуто тако, што је Јагода целу седмицу морао носити један дан пуна уста воде, други дан пуна уста ракије.

– Не ћути се исто с ракијом у устима као с водом у устима – сматрао је господар Николић.

У суседству је радио један од оних 800 дунђера што су дошли из Осата. Чим га је Јагода довео, госпођица Николић га упита ко је највећи зидар међу Јованима.

– Је ли то онај што је радио за Стратимировиће?

– Није – гласио је одговор – има их двојица највећих. Један је добио име по Јовану Дамаскину, који је зидао у срцима људи. Зато га и зову Дамаскин. А други по црквеноме оцу Јовану Лествичнику који је градио лестве до неба. Дамаскин зна да подиже најлепше куће, а други је вичан зидању цркава.

– Доведи ми обојицу – наредио је Николић – један ће ми саградити палату за моју кћер, а други цркву у којој ћу кћер венчати.

Следеће среде Јагода је довезао оба Јована на ручак у кућу Николића. Посадили су их у трпезарију и изнели им „безобразни паприкаш“ и суве шљиве које су одлежале у дувану за лулу. Пријатно су мирисале на тај дуван. А уз обед била је распечаћена боца манастирског бермета из Фенека. Договорише се за ручком да за месец дана господару Николићу поднесу нацрте – Јован старији за храм, а Јован млађи, звани „Дамаскин“, за палату.

– Плаћам сваку годину унапред, али све мора бити готово најдаље за три године – говорио им је Николић – али, пазите, храм без палате не вреди, а не вреди ни палата без храма. Обоје морају бити довршени о року. А рок су поменуте три године. Ако се девојка не уда до своје осамнаесте, неће се по свој прилици ни удавати. Али, Атилија већ има вереника. То је поручник Александар, наочит господичић из добре породице, отац му је био генерал у руској служби, али су нашег рода. Тренутно служи код неког прелата у Горњој Аустрији.

Један од неимара био је стар, уплашен човечуљак кратких руку, ћутљив толико да су му уста пуцала ко рибљи мехур кад би га натерали да проговори. Кад је чуо да се од њега очекује да сагради цркву за венчање младе госпођице Николић, упитао је забринуто колико јој је година.

– Још се игра с децом „на слово, на слово“ – умири га господар Николић – узела је петнаесту.

Старац се на те речи намргоди и нешто брзо поче рачунати писаљком по длану. Други, млађи није говорио ни толико. Само када је господар Николић поменуо да би цркву и палату ваљало градити уз његову садашњу кућу Дамаскин је мрднуо кажипрстом лево-десно у знак неслагања. Био је леп и леворук, јаких листова и тврде црне браде стегнуте у реп златном копчом. Носио је око сваког зглавка руке везану белу мараму, какву носе сабљаши. Кад би напали сабљом и ножем, мараме су лепршале и заслепљивале противника који од њих није знао где су тачно нападачева сечива и с које стране се треба чувати. Али млади Дамаскин није носио ни сабљу ни нож. Оставио их је у предсобљу подозриво се обазирући. Ћутао је готово све време, али је непрекидно нешто радио рукама. За ручком је од коре хлеба и штапића за чарање лула начинио бродић и поклонио га младој домаћици чим је, после обеда, ушла у одају.

На очево запрепашћење и збуњеност гостију Атилија је за ту прилику нацртала очи и трепавице својим сисама. Гледале су оне кроз вео у госте свака на своју страну, мало разроке, али опчињујуће, блиставо зелених зеница. У општој збуњености Дамаскин је први пут проговорио пружајући бродић Атилији:

– Ово је за вас, лепа госпођице – рекао је, на шта је она узвратила:

– Да би знао да ли је нека жена лепа сачекај да је видиш кад се насмеје, када зевне, или кад проговори. Нарочито нећеш знати да ли је лепа, или није, док не почне пред тобом да једе. Зато ја не волим да ме гледају док једем. То не воли ни мој хрт...

Узела је потом бродић, пришла сталку за луле, изабрала једну с дугим камишом већ напуњену и пружила је Дамаскину.

– Дуван је одлежао у сувим шљивама и узео од њих мало мириса – рекла је. Дамаскин се машио луле, али је Атилија није пуштала. Полако се окренула и одвукла га на дугом чибуку у собу за музицирање.

Нашли су се у пространој одаји отворених прозора. Чим уђоше на Дамаскина насрну огроман хрт, али срећом везан за кожну наслоњачу, добро изуједану. Атилија хитро приђе клавиру и удари један акорд. На то се пас цвилећи смири и скотура у своју наслоњачу. Клавир је стајао усред собе као огроман лакирани фијакер са два фењера. Имао је оглодане ноге и црне велике дирке. Мале беле дирке биле су му израђене од слоноваче. Атилија седе и поче да свира. Од те свирке све у соби захуја, ускомеша се, као да прокључа у неким непојамним висинама, а затим се провали и добујући сручи на земљу. Дамаскин затапша, пас поново зацвиле, а Атилија нагло прекиде:

– Ви мислите да ја ово свирам? – обрати се подсмешљиво Дамаскину – ни говора! Ја тим звуцима заливам цвеће у башти под прозором. Оно тако боље расте... Има песама које цвеће воли. Као што има песама које ми волимо. Али има и оних других, ретких и драгоцених песама, које умеју нас да воле. Неке од тих песама никада нисмо чули и никада нећемо чути, јер много је више у свету песама које умеју нас да воле од оних, које ми волимо. Исто вреди и за књиге, слике или куће. Збиља, шта да кажемо о кућама? Једноставно, неке куће имају дар да нас воле, а неке не. Куће су уствари перманентна преписка између зидара и оних који у њима станују. Домови људи су нешто као велика лепа или ружна писма. Становање у њима може личити на пословну преписку, на преписку између два непријатеља пуна мржње, преписку између господара и слуге, између сужња и тамничара, али то може бити и љубавна преписка... Такву кућу која личи на љубавно писмо хоћу да ми саградиш. Ја знам, није свакоме дато да запали ватру. Некима то никако не полази за руком. Али, ти можеш. Ја знам да можеш.

– Како знате, цењена госпођице? – упита Дамаскин и натаче колут дима с мирисом сувих шљива на њушку хрту, који кину.

– Откуда знам? Е, па чуј, мој господичићу! У својој седмој години јавиле су ми се први пут мисли. Мисли јаке и стварне као конопци. Дуге до Солуна и затегнуте тако да ми држе уши слепљене с обе стране уз главу. И над њима исто тако јаке маштарије и осећања, шта ли. Тога је било толико, да сам морала да заборављам. Нисам заборављала на пуде и килограме, него на тоне, свакога дана. Тада сам схватила да могу да рађам децу и да ћу их рађати. И одмах почела да ту ствар увежбавам. Истога дана, дакле, у један четвртак поподне, родим ја у мислима и без одлагања мушкарчића од три године и почнем да га негујем и да га волим. Љубав, то је нешто што се учи и увежбава. Такође, љубав је нешто што се мора украсти. Ако сваки дан не украдеш од самога себе мало снаге и времена за љубав, ништа од љубави. Дојим га ја у сновима и опазим да на подлактици има ожиљак у виду склопљеног ока. Косу му мијем вином, у машти га љубим на уво да пукне, да запамти, играм се са њим „на слово, на слово“, показујем како се гледа на моју бусолу и трчимо заједно унатраг крај неке лепе воде, или зидамо на Тиси од песка куће... Он расте брже но ја и постаје на моје очи старији од мене. Шаљем га у мислима да учи, најпре у Карловце на српско-латинске школе, а потом у Беч на војно инжењеријско училиште да постане вештак у зидању и да гради најлепше куће... Нисам га видела од тада, а волела сам га много. И тачно замишљам какав је он данас негде у свету и жудим за њим. За својим дететом...

– То је лепа прича, госпођице Атилија, али где је ту одговор на моје питање, где је ту ваша кућа и где сам ту ја? Хоће ли вам ваш измаштани негдашњи дечак саградити палату?

– Хоће – узврати Атилија остављајући клавир. Хитрим покретом она заврте рукав Дамаскинове кошуље и на његовој подлактици се указа ожиљак у виду склопљеног ока.

Прва рачва

Трећи храм

 

Палата

ТРЕЋИ ХРАМ

Тачно на Светог Андрију Првозваног господару Николићу от Рудне поднео је протомајстор Јован звани „Лествичник“ нацрте за нови храм Ваведења који су уговорили да буде подигнут на имању Николића код Тисе и да гласи на име госпођице Атилије као власника. Место је као најпогодније изабрао сам протомајстор, јер ту, како је објаснио, дува само један ветар. Када је у трпезарији Николића развио своје нацрте, они су запремили цео сто. Храм је требало да има седам прозора, близу олтара предвиђена су седишта за породицу Николић са њиховим грбом над наслонима:

Grb Damaskin

Господар Николић се задубио у нацрте и одједном рекао:

– Па овде су, Јоване, нацрти за три цркве, и то у длаку једнаке, а ја сам наручио само једну.

– Нацрти јесу за три цркве, али ћете ви, господар Николићу, платити само једну. Ова прва црква, што је видите нацртану зеленом бојом, та ће бити у вашој башти вама под оком и неће се зидати, него ће расти сама од себе.

– Немојте ми, Јоване, продавати трудне роде! Откуд црква може да расте сама од себе?

– Може, и одмах ћемо се сложити да може, господар Николићу. Послаћу колико сутра три баштована и они ће тачно према овоме нацрту засадити у вашем врту шимшир. Шимшир ће расти отприлике истом брзином каквом ћу ја тамо на одређеном месту, на вашем имању код Тисе, зидати другу цркву од камена, која је овде на мом нацрту извучена жутом бојом. Моји ће баштовани сваке седмице тачно обликовати и поткресивати шимшир према нацрту, па ћете ви стално кроз прозор моћи да пратите докле смо ја и моји зидари и мраморници тамо на Тиси стигли. Све ћете видети кроз прозор – и када се засвођују вратнице, када се олтар поставља, кад се подиже кубе. Боже здравља, да ми кренемо, па ће се све лепо и на време десити...

– Лепо и красно. Али, реците ми Јоване, чему служи трећа црква, овај трећи нацрт љубичастим мастилом урађен?

– Е, то је тајна коју ћете открити тек на крају зидања. Јер, нема успешног зидања без тајне, ни правог храма без чуда.

Тако су се разишли и Јован поче да зида на Тиси храм Ваведења Богородице, а господар Николић показа Атилији кроз прозор како у њиховом врту ниче шимшир поткресан у виду тробродне цркве у коју се могло ући као у вртну алеју на широка врата. Атилија је свакога јутра шетала по том природном храму, понекад стајала на месту пред биљним олтаром где се имала венчати, а једнога понедеоника увече у први отворени прозор на новој цркви ухватила је звезду Вечерњачу. Храм од шимшира је растао ка небу.

Наравно да су и Атилија и отац одлазили повремено на Тису и тамо на свом имању пратили како се храм Ваведења уздиже и расте у камену и мрамору. Са исто толико занимања они су тада обилазили и ону другу грађевину, Атилијину палату, коју је подизао Дамаскин. Али, Дамаскин је ретко био на градилишту, као да се крио од нечега. Међутим, газде су биле задовољне, јер је палата напредовала брже него цркве.

Али, тада се десило нешто неочекивано.

Јагода је дошао једнога јутра господару Николићу и рекао:

– Шимшир је престао да расте!

– Баш ме брига! – одсече господар Николић – ја храм од шимшира нисам ни наручио, ни платио.

Ипак, он одмах реши да се сам увери у стање на лицу места и хитно оде на Тису да види када ће храм моћи да прими завршен и да га освети. Али, тамо на свом храму он затече мање прозора и једна врата мање но раније. А од зидара и мраморника никог.

– Ова се долама збиља почела парати – помисли господар Николић и поступи по свом старом и провереном обичају. Није позвао протомајстора храма Јована „Лествичника“ да се обавести о ствари, него је наредио Јагоди да му испод земље ако треба доведе Јовановог супарника Дамаскина. Није могао замислити два палира који нису супарници, а у животу љути душмани. Дамаскин се појавио другога дана с повезаном главом. Био је повређен . Под завојем је помало крварио.

– Шта се десило са црквом? – упита га узбуђено господар Николић.

– Видите и сами. Не зидају више.

– Како не зидају више? Зашто?

– Нешто не да Јовану да доврши цркву – рече Дамаскин. – Шимшир је престао да расте.

– Сви о шимширу, па о шимширу! Брига мене за шимшир – рече господар Николић – ја сам Јована платио да зида у камену и треба да зида у камену. Зар не може да дозида шта недостаје?

– Мој господине, може Јован лако наставити да зида у камену, али кад шимшир не расте, то значи да не расте ни онај трећи храм, који сте видели љубичастом бојом уцртан у планове цркава. А овај камени храм зида се овде само толико педаља, колико педаља напредује градња на оном трећем храму...

– Па шта ћемо сада?.

– Нешто сте згрешили, господар Николићу. Нешто сте остали дужни, неком од уста закинули. Кад се сетите шта сте згрешили и коме сте учинили неправду, покајте се и неправду исправите, вратите дуг, па ће вам Јован довршити храм.

– Побогу, Дамаскине, па где зида Јован тај трећи храм?

– На небу. Трећи храм Јован увек зида на небу.

Ако нисте прочитали поглавље „Палата“ идите на то поглавље.
Ако јесте, наставите са Другом рачвом.

Друга рачва

Спаваћа соба

 

Трпезарија

ПАЛАТА

Према договору, тачно на Светог Андрију Првозваног поподне господару Николићу от Рудне поднео је зидар Јован звани Дамаскин нацрте за палату коју ће подићи на имању Николића код Тисе, на погодном месту, где дува само један ветар. У трпезарији Николића нашли су се над хартијама Атилија, њен отац и Дамаскин који је носио своје беле мараме, а сабљу и нож оставио у предсобљу. Према нацртима здање је требало да има четири стуба с прочеља, који ће држати тимпанон, затим велики хол са отвореним огњиштем, а нарочито су лепе биле две одаје – пространа правоугаона трпезарија и спаваћа соба.

– Лепо си то замислио, дете моје – рече Атилија Дамаскину и оде у собу с клавиром и хртом. На вратима се окрете и додаде:

– Видећемо хоћеш ли испунити очекивања. А ти знаш, сине мој, каква су та очекивања. Рекла сам ти прошли пут. Кућа као љубавно писмо.

Тада она показа длан своје леве руке с два прстена чије камење је окренуто у шаку и упери их на њега као два плава ока. Као да баца чини...

Потом, сваке суботе Атилија је наређивала Јагоди да преже и одлазила с оцем или без њега на Тису. Тамо је брзо ницала палата. Али, Дамаскина готово никада није било на градилишту. Зидови су већ премашили висином човека дигнуте руке, а Атилија једва да је једном или дваред успела да прозбори неколико речи са својим мраморником. Као да их се клонио. Али једном се десило обрнуто. Дамаскин је позвао господара Николића да хитно дође на Тису. Копајући темеље за палату Дамаскин је открио женски мермерни кип у земљи. Коса и очи су били зелени, а тело мркопуто, скоро црно. Савијеним кажипрстом девојка је позивала неког себи. Дамаскин је предложио Николићу да кип постави у холу.

– Зар ту ругобу? – рече Николић једва бацивши поглед.

Тада Дамаскин узе чекић и одвали скулптури руку. Бризне нека црвена течност, као вода пуна гвожђа. А у камену се укажу жиле, мишићи и кости као да су од живог чељадета, али све начињено у чистом мрамору...

Када је чула, Атилија је хтела да убије оца, али све је било касно, кип је већ Дамаскин био уклонио са имања. Та ствар као да је најавила невоље. Атилија више ниједном није успела да на Тиси сретне „своје дете“, Дамаскина. Убрзо Јагода донесе невероватне и сасвим лоше вести. Кочијаш је причао као навијен:

– Сад је све јасно. Није чудо што је Дамаскин стално носао сабље са собом. Говорка се да је имао авантуре с женама и остављени љубавници, вереници и мужеви светили су му се и хтели му главе доћи. Додуше, не треба грешити душу, Дамаскин је ових дана палату на Тиси ставио под кров, чак ју је снабдео намештајем, али прве ноћи када је у њој хтео да коначи, мучки је нападнут и рањен. Непознати нападач нечујно се прокрао до лежаја Дамаскиновог и био би га убио, да му се није десила сасвим неочекивана грешка, ако се то може тако назвати. Пре напада није вечерао. Као што раде дуелаши пред двобој. Али, баш зато том непознатоме у помрчини гласно закрче црева. То у последњем часу прене Дамаскина из сна и спасе му живот. Он избеже ударац сабљом, зграби нож и у кратком гушању задоби озледу на глави, али нападачу одсече кажипрст. Без прста овај побеже, а Дамаскина нађоше крвавог на јастуку...

На те вести Атилија и њен отац одмах одјурише на Тису, али тамо није више било Дамаскина. Немалтерисана палата стајала је у огромном парку и око ње Дамаскинови зидари.

– Где је Дамаскин? – упита Атилија уплашено.

– Где је Дамаскин? – упита господар Николић гневно.

– Однели га. Рањен је. А нама је рекао да од вас тражимо да нас платите. За дванаест месеци завршили смо посао од три године, а платили сте нас унапред само за годину.

На те речи господар Николић се распомами.

– Слушајте ме добро и пљуните ми у уста ако слажем! Ни паре нећете добити док се не доврши градња!

И врати се кући.

Господар Николић у оваквим приликама никада није разговарао са оним чијим поступком је био незадовољан. Није потражио свог рањеног неимара Дамаскина, него позва к себи његовог супарника Јована „Лествичника“, протомајстора храма, с молбом да му мало подробније објасни какав је и ко је тај Дамаскин.

– Као и свети отац Дамаскин и његов се имењак, ваш зидар Јован, служи небеском математиком која се разликује од овоземаљске. Бар колико се Оригенова света лингвистика разликује од овоземаљске граматике...

– Може ли о Дамаскину нешто опипљивије? – прекиде на том месту господар Николић протомајстора.

– Може. Дамаскин зна једну велику вештину. Он уме да спава. Устаје пре зоре, намири своје коње, обиђе градилиште и нешто поједе. Затим ослоњен о кућу коју гради, дремне стојећи неколико тренутака. Други пут, после ручка, у сну оптрчи своја сећања чучећи у сенци неког зида. Трећи пут, после вечере, извали се и преспава свој део ноћи... Али да не заборавим – закључи протомајстор свој исказ – Дамаскин вам је поручио да више неће градити код вас и шаље вам ову кутију.

Када је господар Николић от Рудне отворио кутију у њој је лежао један крвави кажипрст.

Ако нисте прочитали поглавље „Трећи храм“ идите на то поглавље.
Ако јесте, наставите са Другом рачвом.

Друга рачва

Спаваћа соба

 

Трпезарија

СПАВАЋА СОБА

Хрт је користио прилику кад Атилија не залива цвеће музиком да глође ногу клавира. Тако је било и овога јутра. Атилија није свирала. Она је плакала и на поклопцу клавира писала једно писмо. Повремено животиња је прекидала свој лењи посао да би погледала забринуто у господарицу.

Драги протомајсторе Јоване,

као што знате, мој отац је најурио неисплаћеног Дамаскина и његове раднике. Вели, неће да плаћа за недовршену кућу. Ко да су они криви. А ни Вас неће више да плаћа, јер „шимшир не расте“ – како каже.

Осећам због тога грижу савести, јер за све је крив мој отац. Ко зна где је и шта згрешио. Зато Вам шаљем накнаду трошкова које сте имали, као и новац за Дамаскина и Дамаскинове раднике да платим њихов труд на палати. Једино ви ћете моћи да их пронађете по градилиштима и мога оца раздужите код њих овим новцем. Ја и мој кочијаш нисмо успели да им уђемо у траг. Ако нешто претекне употребите на зидање цркве некоме коме црква од шимшира хоће да расте.

Жао ми је што се све око мог будућег венчања овако неславно завршило. Али погледајте увече: звездано небо и над њим у свемиру огромна свеобухватна мисао...

Ваша као кћи
Атилија.

 

 

Пошто су новац и писмо уручени, Атилија је почела изводити очеве хртове у шетњу, да одеру нокте. Било је пролеће, врт који је давно плански засађен око очеве куће испуштао је једне мирисе ујутру, друго биље (посебно одабрано у ту сврху) одисало је свежином у подне по жегама, а ноћно цвеће се одазивало на месечину у плимама мириса. Атилија је плакала у урне за скупљање суза које је дуж стаза некада поставио несрећни Шуваковић, време је пролазило, месеци су протицали. Атилија је решила да пусти дугу косу. Сачекала је месечеву младину, подсекла власи и ставила их под камен да је птице у гнездо не однесу.

Седела је и чекала да јој коса порасте. Осећала се усамљена, њен вереник Александар био је далеко на походу, неимари Дамаскин и Јован били су ко зна где, оца није разумела и грдила га је кад год би личио на њену покојну матер, а он је на своју умрлу жену Марију личио нарочито недељом и празником...

Једнога јутра Јагода је дошао усплахирен и донео господару важну вест:

– Шимшир је кренуо! Шимшир опет расте!

То је било тачно: зелени храм протомајстора Јована успињао се опет ка небу полако, али сигурно.

– То значи да и онај други храм од камена на Тиси такође расте – закључио је Николић и заједно са ћерком одјурио право на своје имање код Аде.

Али, тамо их је чекало разочарање. Започета и недовршена грађевина била је у више него јадном стању. Камен је био развучен све до темеља, једва се назирало у шикари, корову и парлозима где је некада било градилиште.

Николић је у бесу хтео да удари ногом хрта што се мотао око њих, али се сетио да хрт уједа пре но што нога стигне до њега и на време се уздржао. Сео је у кочије и вратио се кући.

Атилија није пошла с њиме. Седела је на обали реке и полугласно певала:

Тисо, тиха водо,
срца мог слободо,
Ти, капља слабости,
Ти, поток радости!
Аравијско злато
Средом тебе плови,
Из срца призвато
Име од љубови...

Предвече ушла је у недовршену палату. У трему под стубовима била је од глеђосаних зидних опека начињена велика мапа целог тог дела Потисја. У живим бојама печене земље био је приказан околни предео – и Ада, и палата на Тиси и шуме, брегови и вароши у даљинама. При дну биле су дате размере мапе с подеоцима у миљама. А у горњем углу била је насликана велика лопта земљиног шара прободена стрелама које су означавале стране света.

У холу са отвореним огњиштем у једном прозору нашла је кључеве соба. А мало даље и Дамаскинов велики дунђерски шестар од дрвета.

– Гле, заборавио је нешто!

То је била каква-таква порука од њега и то ју је обрадовало.

Спаваћа соба није била закључана и Атилија уђе. Знала је по Дамаскиновим нацртима да је спаваћа соба средиште палате. Али није очекивала да је тако огромна, кружног облика, с раскошном округлом постељом на средини. Бацила се на кревет плачући.

Смркавало се, решила је да преноћи у палати, увела хрта и наредила да јој донесу обед у кревет. Јела је слатко као што се увек слатко једе после плача и зурила у чудну одају над собом. Коса јој је бесомучно пуцкетала, а бесмислени одломци из давних разговора протицали су јој кроз мисли мутећи их. Чула је како неко у њеним сећањима каже да је вино вечити болесник као жена, а умире као човек и само ретка вина надживе људски век... Око ње су владале две тишине, једна мала у палати и друга безгранична напољу у ноћи, од које се боји хрт у соби... Тада је погледала кроз прозоре, којих је било три. Један прозор је гледао ка Тиси која се није видела у ноћи и кроз њега је допирала свежина и мирис воде. Са Тисе уђе и неки крик који је уплаши и Атилија реши да се закључа. Али кључ се окретао у брави, а брава никако није хтела да га прихвати. Да није имала безгранично поверење у Дамаскинову умешност Атилија би помислила да је брава неисправна. Овако је окретала и даље бројећи. Тек код тридесетог окрета кључа брава шкљоцну и затвори врата. Од тога се Атилија уплаши још више. Није знала да ли ће моћи да одбрави собу и са ужасом је помислила да ће можда остати заробљена у палати. Али, при одбрављању код тридесетог обрта кључа врата се отворише без муке. Изнурена од плача и страха, гледајући у прозор према Тиси Атилија заспа.

Ујутру пробуди је Сунце. Собу је Дамаскин окренуо тако да Атилију свако јутро буди Сунце. Око ње се ширила непозната кружна, као шестаром извучена спаваћа соба. Атилија се сети шестара који је нашла и помисли:

– Ако шестар забодем у средину собе, што ће рећи у средину палате и овог кревета на чијој средини лежим...

И тада Атилија крикну готово осетивши Дамаскинов шестар тачно међу ногама.

– Што је Дамаскин безобразан! – помисли и нехотице. Мало се прибравши, уствари на неки начин подстакнута, Атилија настави са истраживањем. Устаде да загледа кроз прозор пун сунца и тамо остаде без даха. У врту пред прозором стајала је црнопута женска прилика зелене косе. Својим стакленим очима гледала је камена девојка у Атилију и призивала је себи кажипрстом леве руке. Десну руку није имала.

То је кип који је Дамаскин ископао – схвати Атилија и одмах закључи да је биста на имање враћена крадом од њеног оца као Дамаскинова порука.

– Ако спаваћу собу схватим као шестаром извучен круг, могу да кренем од средишта собе у правој линији кроз овај прозор на Исток, куда ме кип позива. Ако продужим колико треба да идем да би се нешто десило, можда ћу открити шта ми даље Дамаскин поручује. Али колико треба ићи?

Атилија хтеде да изађе у врт, али се опет испречи брава. Тридесет пута морала је обрнути кључ као и синоћ да би се одбравила врата. Тада јој би јасно. Тај број била је уствари следећа реченица Дамаскиновог писма без речи.

Она изађе на трем и приђе мапи Потисја. Забоде Дамаскинов шестар у Тису код Аде где је била палата и начини круг са полупречником од 30 миља користећи размере с миљоказом при дну мапе. Затим од средишта повуче праву тачно на Исток. Круг и полупречник се укрстише на месту које се звало Темишвар. Атилија је весело поскочила и довикнула Јагоди:

– Прежи, Јагода, идемо на пут! У Темишвар!

У томе месту упутише је до новоподигнутог храма Ваведења, који она одмах препознаде на основу нацрта које је својевремено њеном оцу поднео Јован „Лествичник“. Храм је био исти као онај шимширов храм, само овде довршен у камену и мрамору, са својих седам прозора. Била је то, нема сумње, црква протомајстора Јована посвећена Ваведењу Пресвете Богородице у Храм.

Атилија уђе.

– Уђите, уђите, госпођице Атилија – већ вас дуго чекамо – рече свештеник и посади је на једно седиште близу олтара. Над седиштем Атилија угледа лепо извајан грб Николића от Рудне, свој грб:

Grb Damaskin

Поп јој поднесе једну исправу с печатом и мајушну кутију од крзна. Исправа је била тапија на цркву Ваведења. Гласила је на Атилију као власника. У кутији су биле две бурме.

– Поклон неимара Јована за вас и вашег вереника – објасни свештеник. Са унутрашње стране оба прстена су имала урезано по једно слово А.

– Којег Јована? – упита Атилија – има их два!

– Па има и два прстена – узврати поп и насмеја се.

Ако нисте прочитали поглавље „Трпезарија“ идите на то поглавље.
Ако јесте, овде вам је крај приче.

ТРПЕЗАРИЈА

– Сваки нови кључ једна брига више – тешила се Атилија гледајући недовршене одаје своје палате на Тиси. Дамаскина је узалуд тражила, али не да оконча посао, него да би доказала самој себи да је „њено дете“ у стању да палату добро направи. Али, неимар се изгубио. Чак ни Јагода му није могао ући у траг. Ипак, Атилија је волела да лута по грађевини, да сањари и разгледа лепе ствари које је Дамаскин њој наменио и које су лежале у нереду на све стране. Помишљала је понекад да јој је Дамаскин негде оставио неку поруку, неко писмо, није могла веровати да је отишао не рекавши јој ни реч на растанку. Имао је, додуше, ваљан изговор за то, био је рањен, али ју је заболело што је онако још у завојима једном долазио у очеву кућу, а није јој се хтео јавити. Кратко је поразговарао са оцем о оном другом мајстору, Јовану, и то је било све.

Једног поподнева дремајући на софи у недовршеној палати Атилија је слушала кроз полусан звуке око себе. Хол је био накрцан разнородним и још нераспоређеним стварима, припремљеним за усељење и један слуга Николићевих гласно их је пописивао. Срицао је над својом хартијом:

– Столица, сто, још две столице, слика, још једна слика, сепет, сито, сланик, саргија, сахан ...

Тада Атилија схвати да су све ствари у холу почињале истим писменом. Као да се Дамаскин са њом играо „на слово, на слово“. То јој, додуше, ништа није казивало, сем да је Дамаскин упамтио кад је отац за ручком напоменуо да се она некада тако играла. Или је упамтио да се она као девојчица тако играла са „својим дететом“. И то је дирну. Порука је била ту, али некако чудна, јер се ниједна реч није могла склопити идући од једног до следећег слова с.

Атилији тада паде нешто на ум. Из једне фиоке извади кључ трпезарије и отрча у њу. Трпезарија је запањи. Зидови су били гола цигла, али је таваница била завршена и обојена, блистала је сва у гипсу и позлати. Представљала је плаво небо са Сунцем, Месецом и звездама. Најнеобичније је изгледало Сунце. Оно је било у облику златнога сата који нажалост, није радио, био се зауставио на 10 до 10. На небу је било још нешто чудно: тамо су блистале само четири звезде. Најнижа се налазила над прозором у којем је лежао као у стакленом затвору бродић истоветан са оним који је од коре хлеба и дрвеног табакача за лулу начинио Атилији Дамаскин оног првог дана у кући њенога оца.

– Као да је реч о некој пловидби – помисли Атилија – као да Дамаскин хоће да ме пошаље на пут! Као да морам да се управљам према звездама да не бих залутала. Али то не може бити све...

И она пажљиво загледа ствари поређане дуж зидова. Наоко и ту су оне биле нагуране без икаквог реда. За тренутак се загледа у њих и одахну схвативши да предмети у трпезарији не почињу сви на исто слово као они у холу. Могло се нешто покушати. Поче да сриче почетна слова делова намештаја с десна од улаза улево, али не испаде ништа. Тада поче с лева удесно, и срце јој заигра од среће када се помоли порука. Гласила је сасвим невероватно и неразумљиво, али је била ту. Почетна слова ствари редом су се могла сложити у три речи:

„Аршин сто миља“ – поручивали су предмети поређани дуж трпезарије у палати Николића и реченица се завршавала у једном прозору с аваном унутра. Дамаскинова порука несумњиво је постојала у кући. Само ју је требало пажљиво прочитати .

– Јагода! – зовну Aтилија радосно и нареди кочијашу да измери колико има од прве до друге звезде на таваници трпезарије.

Овај се згрануо, али је послушао.

– Аршин и по – рече он са мердевина.

– Која је варош сто педесет миља одавде? – упита Атилија ужурбано.

– На коју страну да кренемо, госпођице? Ми смо да речемо у Ади. Ако кренемо на југ, ко зна куда ћемо стићи, до Белиграда и још даље може бити...

– Значи не знамо још ништа – помисли Атилија и загледа поново Сунце у облику сата. Шта ако сат треба схватити као компас? На њеним прсима управо је висио о златном ланчићу сат-компас. Она га отклопи и загледа.

– 10 до 10 је северозапад! – узвикну она и упита Јагоду:

– Која је варош одавде на северозапад сто педесет миља?

– Па Будим, цењена госпођице, која би била?

– Мери даље! – довикну му Атилија. Размак између друге и треће звезде на таваници трпезарије био је нешто краћи него између прве две – износио је аршин и тридесет, значи ваљало је од Пеште ићи још 130 миља. По Дамаскиновој небеској мапи сада се Атилија могла кретати без компаса уз помоћ звезда. Тај други одсек пута водио ју је скоро право на Запад. То су лепо показивале звезде на небу трпезарије.

Растојање између треће и четврте звезде једва да је било нешто преко аршина, а то је, ако су Атилијини прорачуни били тачни, износило још око сто миља. И опет звезда ју је водила право на Запад. Само, та четврта звезда није била насликана као остале. Била је убележена у небо у виду златног крста.

– Прежи! – викну Атилија Јагоди и закикота се мислећи:

– Ваљда ме не шаље Дамаскин у манастир?

Већ идућег дана од оца она затражи дозволу да иде на пут. Дао јој је лакиране кочије с позлатом, Јагоду за кочијаша, хртове и своје наоружане ловце да је прате на коњима. Људе је оденуо у свечане одоре, а једног скоротечу на брзом коњу послао дан јахања пред њима да им у Пешти нађе коначиште. Атилија свог хрта из собе за музику посади до себе у кочију и кретоше већ следећег дана изјутра.

У Пешти је преноћила, потом у Будиму у једној посластичарници крај цркве Светога Стефана појела колач, а Јагоди наложила да се распита шта се налази сто тридесет миља на запад од Пеште.

– Шта би се налазило? – узврати запањени посластичар – то свак зна. Тамо је Беч.

– Терај онда за Беч!

Тако је млада госпођица Атилија наставила за Беч бринући шта ће после Беча, а Јагода бринући око конака за њу, своје људе, коње и псе. У Бечу Атилија нареди да се, све по упутствима из Дамаскинове трпезарије, даље путује право на Запад. У Санкт Пeлтену зауставише се пред радњом пуном блиставих виолина. Над улазом је златним словима писало

Eustahius Stoss.

Сада се за пут распитивала Атилија лично.

– Има ли, када се крене одавде даље према Линцу, неки велики манастир? – питала је старог виолинара .

– Има, како да нема – узвратио је овај. Тамо вам је, gnedige Fraulein, Kremsmuеnster!

Пет дана касније Атилија је седела у једној гостионици у граду Кремсминстеру и писала оцу писмо. Хтела је да му дочара бар део незаборавног доживљаја који је имала у овој вароши током протекла три дана.

Драги оцо,

град Кремсминстер лежи у низини, на равници, поред речице Кремс. Иако град није по обиму велики, има врло лепих зиданих кућа. С једне стране изнад града стоји брдо на ком је један велики манастир, искићен многим дивним украсима. У њему живе калуђери католичке вере, названи бенедиктинци, чији се старешина назива прелат (што одговара звању архимандрита). Град припада том манастиру. Нисмо му се ни две миље приближили, кад се тек указа, а затим и стиже пред нас, прелатов изасланик, форстмајстор (што ће рећи старешина ловаца). Он је имао под собом сву околну земљу и шуме тога града и манастира, а управљао је и тамошњим зверињаком, рибњаком и риболовом. Он је јахао напред, а за њим четири ловца с пушкама, лепо и богато одевени. Кад нам је пришао, запитао је за старешину, а како је Јагода испред нас јахао у својој свечаној одори, он одговори да је он тај. Онда изасланик скиде са главе зелену сомотску капу, с белом перјаницом, изручи поздрав од прелата, с молбом да не убијамо животиње и птице. После те молбе Јагода одмах нареди да се нико не усуди да пуца, или са хртовима зечеве лови, и рече форстмајстору да он лично одговара за манастирско имање и да никакве штете неће бити.

Нашим ловцима који су водили ловачке хртове он нареди одмах да се пси вежу. И ја сам наредила слузи да мог веже, јер, збиља, да их нису повезали, могло је бити много штете, пошто нигде нисмо дотле видели толико зечева и најразноврснијих птица, ни толико стада јелена и дивокоза.

Форстмајстор, видећи како смо предусретљиви, нареди својим ловцима да убију два фазана и да их донесу. То није било нимало тешко, јер их је около по земљи и на дрвећу било премного. Ловци су тог часа по заповести донели пар фазана, а форстмајстор их преда нашем кочијашу на поклон, па прешавши с нама око пола миље, опрости се с Јагодом и одјури са својим људима у град, а ми за њим, и кад смо у град стигли разиђосмо се по одређеним ноћиштима.

То исто вече послао је прелат нама два калуђера да позову у његово име мене и све нас за сутрадан на ручак. По том смо позиву сутрадан дошли у манастир око једанаест.

У предњој соби дочекао нас је прелат веома лепо, увео нас у свој двор и понудио да седнемо. Изнета је кафа и ракија. Чим је ко хтео тим се и служио. Прелат је разговарао с нама о разним стварима, о рату и о земљи из које смо долазили, и тако смо провели време до ручка.

Кад смо ушли у дворану, јела су већ била на столу. Судови су били сребрни, сто мраморан, дуг око два и по, а широк око два аршина. Преливао се у живим бојама у црвено, зелено, плаво, бело и жуто. Глатка ивица стола као длан широка, била је позлаћена. На средини стола стајала је плитка велика чинија, скоро аршин широка. На средини чиније била је постављена цев која је улазила у средњи стуб испод стола, а на тој цеви био је причвршћен кит изливен од сребра. Он је представљао оног кита који је из утробе избацио пророка Јону. Сам тај кит, без чиније, како су нам казивали, био је тежак двадесет фунти. Крљушт на њему изгледала је као злато уметнуто између друге, сребрне крљушти. С унутрашње стране обруча стојала су спојена два танка кола, једно сребрно, а друго позлаћено, а на њима плаве кристалне позлаћене чаше пуне пива. Касније су и вино у њих сипали.

Тек што смо за сто сели, прелат покрену руком ону чинију и наједаред, из китових ноздрва шикнуше два млаза. Били су танки као гушчије перо, а високи око два аршина, а исто тако и из зуба кретоше млазеви (из ушију су текла два нижа млаза, танка као конац).

У дворани је таваница сва била украшена сликама и златом. Слике су представљале разне ствари из историје. Зидови су били истесани од камених квадрата, а у једном углу где је био сто са јелом, стајало је једно мраморно корито изнад којега је била у зиду цев од бакарне позлате, са славином. Кроз ту је славину текла хладна вода, и одатле су је у чаше наливали и на сто износили. У коританцету су се прале чаше, а вода је доле отицала. Завесе на вратима и прозорима биле су скупоцене, са златним ресама, кићанкама и гајтанима. За време ручка свирале су црквене оргуље разне песме. Патос је био од орахових дасака, са умецима од другог разног дрвета.

После ручка смо опет прешли у собу код прелата, где нам је био послужен десерт и кафа.

Ујутру после ове посете прелат ми је дао пратњу до Беча, а ако устреба и даље.

– То је један поручник, мој поверљиви човек – додао је – ви га већ знате, био је јуче на ручку с нама.

Тако се то завршило, мој оцо, на најлепши начин и сутра ти се враћа твоја кћи

Атилија

Тако Атилија крете натраг засењена раскошном посетом код прелата. Поручник ју је збиља пратио на лепом враном коњу и у Санкт Пелтену јој понудио у једној гостионици лимунаду. Предвече Атилија позва поручника, који је цео дан јахао уз кочију, да уђе. Не успоравајући галоп свог коња он добаци узде кочијашу Јагоди, изу ноге из узенгија, полеже по животињи и спусти се на стопицу кочија остављајући коња у трку.

Хрт зарежа, а затим поче да се умиљава. Поручник се завали у седиште и из зарукавља извади једну књигу.

– Шта вам је то, господине поручниче? – упита Атилија смејући се.

– Нешто што ћете сигурно желети да прочитате и што ће вас, верујем, изненадити.

– Мене је тешко изненадити, господине поручниче.

– Онда читајте.

Поручникова рука у црној рукавици са златном бурмутицом у виду прстена додаде Атилији књигу. На корицама је писало:

ЖИВОТООПИСАНИЈЕ ГЕНЕРАЛ-МАЈОРА И КАВАЉЕРА
СИМЕОНА, СИНА СТЕФАНА ПИШЧЕВИЋА
(за године 1744-1784)
Вијена 1802.

Атилија расклопи књигу, а поручник јој показа место где да почне. И она је читала са све већим чуђењем . У књизи је од речи до речи писало:

„... град Кремсминстер лежи у низини, на равници, поред речице Кремс. Иако град није по обиму велики, има врло лепих зиданих кућа. С једне стране изнад града стоји брдо на ком је један велики манастир, искићен многим дивним украсима. У њему живе калуђери католичке вере, названи бенедиктинци, чији се старешина назива прелат (што одговара звању архимандрита). Град припада том манастиру. Нисмо му се ни две миље приближили, кад се тек указа, а затим и стиже пред нас, прелатов изасланик, форстмајстор (што ће рећи старешина ловаца). Он је имао под собом сву околну земљу и шуме тога града и манастира, а управљао је и тамошњим зверињаком, рибњаком и риболовом. Он је јахао напред, а за њим четири ловца с пушкама, лепо и богато одевени ...“

Атилија је са запрепашћењем и ужасом читала даље опис те посете Кремсминстеру из 1744. године. Од речи до речи ту је било све описано и истоветно као што је она доживела и као што је потом оцу писала. И јелени и дивокозе, и сусрет са форстмајстором и његовим ловцима и везивање хртова, и како су форстмајсторови људи одстрелили дивљач и дали је на поклон намерницима, раскошни ручак код прелата, сребрни судови и мраморни сто под водоскоком у виду кита са златном крљушти... И најзад песме које се изводе на оргуљама, да би у књизи на крају тог одељка писало:

„После ручка смо опет прешли у собу код прелата, где нам је био послужен десерт и кафа.“

С књигом у руци Атилија је једно време без речи седела на свом седишту пресвученом сомотом у боји њене косе. У књизи се све десило као малочас у њеном животу.

– Где сте, побогу, нашли ово чудо? И ко вам је тај Пишчевић? Је ли вам то неки рођак? – упита Атилија запањено свог сапутника враћајући му књигу с благом згроженошћу – чак се број поклоњених фазана слаже. Не знам више јесам ли ја ишла у посету прелату прекјуче, или пре сто година и јесам ли сада из Кремсминстера, или из књиге изашла?

– Право из књиге, лепа госпођице Атилија – рече поручник и окрете разговор – мора бити да сте у Кремсминстеру имали много удварача...

– Јесам, али чекајте да се мало приберем. Заиста сте ме изненадили... Да, и у Кремсминстеру ме је један господичић нарочито зачудио. Неки Александар.

– Причајте, сада ви мене зачудите. Али, и мене је тешко зачудити, госпођице Атилија... Дакле, спреман сам.

– Баш хоћете?

– Слушам.

– И треба да слушате – рече Атилија и закикота се – дакле, јебо те, дође он једно јутро код мене, тај Александар, леп, црн и маљав, седне у онај мој кревет на цветиће и прича са мном, а очима ме прождире. Парче по парче. Сисе најпре. Па уста. Појебе ме и оде. Питам се шта ли је само хтео од мене?... Поподне опет дође онако прав и гарав, меке косе и тврдог дупета. Седне у онај мој кревет на цветиће, прича нешто ко да вода жубори и опет ми ишамара сисице, појебе ме и опет оде. Не знам шта је хтео и зашто долази... Ујутру опет ме тражи, леп широк, рамена ко двокрилна врата. Седне у онај мој кревет на цветиће. Целу ме препипа, повали ме још једном и оде. Сваки дан тако. Збиља не знам шта је тај хтео од мене. Шта ви, поручниче, мислите?

На те речи обоје прснуше у смех, поручник загрли Атилију и рече:

– Ја знам шта је хтео, хтео је да вас запроси, драга госпођице Атилија.

С тим речима поручник узе Атилију себи у крило, ишамара јој сисице и Атилија му у заносу прошапута на уво:

– Стигни ме, стигни ме, ја ћу брзо!

Неколико тренутака после љубави, блажено препуштена љуљању кочије, госпођица Атилија мислила је у наручју свога драгана:

– Бољег Александра од овог Александра нећу наћи.

Није могла видети да рука њеног вереника, која је грли, има под рукавицом уместо кажипрста сребрни напрстак.

Ако нисте прочитали поглавље „Спаваћа соба“ идите на то поглавље.
Ако јесте, овде вам је крај приче.