Бик и Вага


 

БИК И ВАГА

 

РАЗРЕШУЈУЋА ПОГЛАВЉА
из романа
ЗВЕЗДАНИ ПЛАШТ

Пред вама је нека врста "уради сам" хороскопа. Пошто се овде може бирати, најбоље би било да читатељка почне ову причу одељком " Минотај мрзи будућност ", а читалац одељком " Глава на тањиру...". Овде, дакле, постоји женска и мушка мапа читања звезда. Што се краја тиче, можете сами да га удесите. Али, о том потом.


 

МИНОТАЈ МРЗИ БУДУЋНОСТ

- Ти збиља ниси чула за Минотаја?

- Не - рекох, али дубоки женски глас који је изговорио ово чудно име заувек је остао да звони у мом уху. Дуго сам то име чула са погрешним нагласком како га је тада изговорила моја пријатељица.

- Није могућно да ти ништа не знаш о Минотају!

- Шта би требало да знам?

- Како шта? Човек је заљубљен у тебе већ пола године.

- Па шта? Што не каже?

- Спрема се да каже. Зна напамет сва јела која волиш, вина која пијеш и све боје косе које носиш. И не само то. Он купује навелико намештај.

- Какав намештај?

- Намештај за ваше будуће брачно гнездо.

- Зезаш!

- Не, већ је одабрао кухињу са месинганим хватачем паре и брачни кревет је пре неки дан допремио у свој стан у Париској улици.

- Никад чула.

- Е, па чућеш.

- Како кажеш да се зове тип?

- Минотај.

- Какво је то име?

- Не знам. Ваљда вуче неко грчко порекло. Али пази, то је чудан сват. Свој сан може да одапне на неког као стрелу. Понекад на улици распознаје пролазнике који никад неће имати 50 година. Он зна све твоје кројеве и бројеве и већ за тебе купује игле за косу и шешире од сламе. Има полицу пуну књига које ти волиш...

Толико ми је рекла пријатељица. Убрзо потом примила сам од Минотаја нешто као љубавно писмо. Оно је гласило:

Ти си "Вага", Libra. Површина 538, ректасцензија Алфа: средња вредност 15 h. То је седми знак Зодијака, сазвежђе Јужног неба, одговара првом јесењем месецу. Вага је ваздушни, мушки, активан знак. Венера царује у твоме знаку. Порука твојих звезда гласи:"Твоје мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете кано мале птице. Тко би им дао таква крила ка голубиња, да полете на добро и ту отпочину". Сад нешто и о мени. Ја сам женски знак. Али и у моме знаку Венера царује...

Природно да сам се бојала првог сусрета с Минотајем. Испоставило се да се Минотај није бојао. Пришао ми је једне вечери и моје очи променише боју под његовим погледом. Личио је на неког голобрадог чобанског бога. Коса му је била густа ко тесто, сапињао ју је низ врат у облику лире. Умео је ногом миша да улови и понекад се појављивао носећи о пасу ловачки троножац на склапање. У његовом стану нашла сам по једну хаљину у свом броју за свако од четири годишња доба. Пред огледалом затекох избор белила, руменила и мирисних уља по мом укусу. Испоставило се да је знао да уз црну одећу стављам Фрагонаров "Индијски сан", знао је да уз црвено користим брзе мирисе, као што је "Yves Saint Laurent", а за бело, мушку подврсту мириса "Alchimie"... Знао је да гледа у пупак и чудно је звиждао увлачећи ваздух. Тим дубоким и спорим звиждуком могао је да залечи женску главобољу. Свирао је у хегеде као примаш и водио ме сваког седмог у месецу у Болеч, где је нагонио чопор Циганчица да нам свирају на виолини, иако оне то не воле, јер женски прсти после ћеманета не умеју више да краду. Ја, која сам дотле имала брзе снове, а спор живот, нисам стигла ни да поруменим од стида, а већ сам се нашла у његовој постељи. У том загрљају за неколико тренутака разболела сам се и оздравила, огладнела и наситила се. Тек потом црвенило ми обли образе и сливајући се низ врат сиђе кроз рукаве и ја то руменило угледах на својим прстима... Нада мном његов осмех се расплину и одлете на Дунав, а његова моћна истина уђе у мене као нож. Причао ми је понекад да постоје сити и гладни часовници као што има ситих и гладних љубави, а увече, читао ми је наглас у постељи књиге за које је непогрешиво погађао да ће ми се допасти. Ишли смо у исту, Саборну цркву, али ја сам свеће палила зими, а он лети.

- Ништа превише! - говорио је.

И то као да се испунило. Наша срећа дуго је трајала. Али, пре но што сам стигла да заборавим погрешан изговор његовог имена, једне вечери НАТО је почео да бомбардује. Од сваке експлозије слике и иконе падале су са зидова. И тада се десило оно најгоре. Да ли вам се догодило да свратите у продавницу по жвакаћу гуму, и док сте се окренули нестао вам је ауто? Са алармним дугметом под прстима јурите ноћу дуж затворених гаража где сумњате да су вам сакрили кола и притискујете пред сваким вратима своје дугме у нади да ће се ваше возило одазвати из мрака. Тако и ја идем дуж улица Минотајеве душе и тражим његову љубав, али ње више нема. На Минотаја не иду ни буве, ни ваши, ни заразе, али наша љубав у њему је болесна откако падају бомбе. Не Минотај, он је здрав, он је ту, са мном, него његова љубав. Он се понаша као пре, на њему околина не примећује промену, али он сам, где год да се нађе, увек има осећај да је пре времена стигао, или да касни. Откад је рат, он непогрешиво на дну сваког мог француског парфема осећа подлогу од мачјег измета, који је ту да учврсти све остале састојке мириса и обезбеди им трајање, али не би требало да се примети. Може се рећи да Минотај њуши обрнутим редом но остали свет. То је зато што је изгубио љубавно памћење. Пред нама је будућност коју Минотај мрзи, над нама страховито гладна вечност у виду невидљивих авиона, а за нама Минотајева преобучена сећања. Његове очи одједном су остариле. У њима није страх него мржња. Мржња на будућност. Минотајева љубав постала је порозна и почела да пропушта општу мржњу на будућност која је завладала око нас усред сваковечерњег страха од сутрашњице. Ја, његова љубавница међутим, окренута сам још увек сутрашњици и тако се разилазимо. У његовој мржњи на будућност нема места за љубав, па ни за мене у њој. Дању смо и даље ишли на посао у своја надлештва, а ноћу смо седели код куће и покушавали да спавамо и да водимо љубав под бомбама. Али то није више ишло. Љубав је нежна биљка, љубав је увек млађа од нас, а ми смо, и не осетивши то, почели према њој да се односимо грубо. Занемаривали смо нашу љубав, прећуткивали је, одлагали, заборављали, као да смо хтели да је повредимо, осакатимо, чак убијемо пре но што нас убију. А однекуд смо сматрали да она треба да преживи упркос свему томе. У први мах сам помислила да је болест љубави нека од оних болести које трају онолико дана колико година болесник има, али, нажалост, није било тако. Мислила сам, понекад, болест ко болест, то је вежба за старост. Једна старост у малом. Међутим, ово није била бољка ко друге болести. Бомбе су погађале право у Минотајеву и моју љубав. Тада сам решила да је спасем. И на томе настојим свакодневно.

Ево како сада живимо. Сваке вечери пред огледалима вежбам да променим свој осмех. И променила сам га тако да сад може да уједе. Пред кућом је велики плакат са ускршњим јајетом на средини. С једне стране јајета Минотај ми је прочитао натпис: I believe in God! а с друге: They believe in bombs! Пошто завршимо с радом у надлештвима, налазимо се Минотај и ја у Калемегданском парку, код споменика захвалности Француској на којем је неко написао кречом: "Преместити на гробље!" Ако Минотаја нема, даље идем сама. Силазим низ мале степенице у Париску улицу, пролазим поред негдашње француске амбасаде на којој стоје спрејом извучена слова : "Корзика република", силазим до угла где је некада, у трећем веку, било Aelius-ово римско купатило, од којег већ вековима више нема ни трага, чак ни извора што га је напајао. Спуштам се поред Шведске амбасаде падином што води ка реци и скрећем у једну високу зграду.

- Шта има ново? - питам Минотаја улазећи у стан.

- Да ли је питао за мене? - одговара Минотај гледајући одсутно у моју љубичасту хаљину, коју је некад толико волео.

- Зар не знаш да јесте? - узвраћам на то, а он одрешито каже:

- С тим даље ићи нећемо...

Ја обилазим сто, износим вечеру, вино и суво грожђе, седам и ћутим неколико тренутака. Тада одједном главу спуштам у тањир и почињем да плачем. Кроз јецаје говорим му:

- Зар те је страх да и на делу будеш онакав исти какав си био кад се у теби жеља заметала? Ко кукавица живиш пуштајући да твоје "Хоћу" служи твојем "Не смем" попут оне бедне мачке из приче...

- Молим те ћути! - узвраћа он - Смем ја оно све што доликује мушкарцу. Ко сме више од тога, није човек!

- Каква те је онда звер нагнала да овај подухват подмећеш мени?

Он једно време седи непомично као да не чује моје јецаје, а затим се подиже са свог места, стаје иза наслона моје столице и ту стоји. Плачући и даље ја кажем:

- Пре ни час, ни место нису били погодни, па си ипак хтео обоје да подесиш, да би се наш чин остварио, а сада су се, ево, стекли сами од себе обоје, а подесивши се, тебе су укочили и раздесили...

Тада ја устајем, размичем једну завесу и одводим га за руку у спаваћу собу, смештам га у постељу, покривам га као дете и тихо на ухо, да га успавам, певам Баха. Минотајев грудни кош изгледа као да садржи дрвени костур чамца, који се лагано раскриљује и скупља. Из постеље он гледа у мене као да сам виолончело обучено у женску кошуљу.

Преко неба над Калемегданом плови на запад око две стотине километара тишине избраздане противавионским пројектилима који лове "Томахавк". На нашој згради стоји графит: "Пролеће је, а ја живим у Југославији".

ЖЕНСКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

МУШКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

Глава на тањиру...

Љубав која је сваког дана годину дана старија

 

ГЛАВА НА ТАЊИРУ ИЛИ ШЕТАЧ У КАБАНИЦИ ОД КОЗЈЕ ДЛАКЕ

- Рођен сам као мушко, а умрећу од рака дојке - помислих осећајући како се око мене хвата ноћ као бол. Стајао сам на стази Калемегданског парка и гледао како на Саву силази прозрачни сумрак. Као да га доноси један брод који је пловио реком. По граду су се осветљавали прозори - најпре на неочекиваним местима, па све чешће. Упалила се светлост у сату на торњу Саборне цркве, осветлио се прозор моје трпезарије. Она је на четвртом спрату у равни шеталишта Калемегданске тврђаве где сам стајао. Све сaм лепо могао видети из парка. У трпезарију је ушла девојка у љубичастој хаљини и почела да износи вечеру на сто. Села је на своје место и почела нешто да чека. После неколико часака погледала је на ручни сат и изашла на прозор. Као да неког тражи погледом овде, на шеталишту наспрам прозора, где сам ја стајао. Тада се огласила сирена обзнањујући ваздушну опасност. Скоро истовремено нешто је погодило једну зграду и видео сам како књиге излећу кроз прозор као птице. Ужурбано сам сишао малим степеништем у Париску улицу. Прошао сам поред старог римског купатила ослушкујући воду и прочитао у ходу један стих са камене плоче коју је поставио Aelius Tertius:

Alma lavacrorum de saxis decido limpha...

Затим сам прошао крај Шведске амбасаде и ушао у зграду на савској падини. Узео сам лифт и притиснуо насумице дугме. Направа ме је изручила тачно где треба и испод звона које сам притиснуо, прочитао сам сопствено име.

Врата ми је отворила девојка у љубичастој хаљини с речима:

- Шта има ново?

-Хтео сам нешто да те питам - рекох. Са Калемегданског шеталишта види се свака појединост у овој соби. Замисли сада да неки од шетача застане и погледа кроз овај прозор. Ено, један у кабаници од козје длаке управо гледа овамо. Шта ће он видети? Младић, то јест ја, седи за постављеним столом, а девојка у љубичастој хаљини, а то си ти, износи вечеру, вино и грожђе. Неким изнемоглим покретом ти ћеш затим сести и гледати преда се као у неком очају. Уместо да се прихватиш јела, бризнућеш у плач и спустити главу у тањир. И тако сваке вечери. Ја ћу седети непомично као да ме се то не тиче. Тада ћеш ти опет нешто познато, хиљадама пута већ речено, казати кроз сузе, на шта ћу ја полако устати, обићи сто и стати иза наслона твоје столице. И тек тада и ја ћу нешто рећи. Али сваке вечери рећи ћу исто. На то ће се твоја рамена још више затрести можда од плача, а можда од речи које ми по ко зна који пут упућујеш још увек с главом у тањиру. Потом ћемо обоје отићи из трпезарије и кроз неку завесу ишчезнути у побочној просторији...

Све то шетач у кабаници од козје длаке лепо може да види. И ако се он сутра поново задеси на истој стази предвече, када се по кућама пале светлости, па ако му поглед опет падне на наш прозор, шта ће угледати? На пролећном ветру листови опали од удара бомби узлећу као птице. Или од удара ракета птице падају с грана као лишће. А тамо, у трпезарији на запрепашћење шетача све ће се поновити. Од речи до речи. У длаку једнако збивањима из претходног дана. Да не поверујеш.....

Како би требало шетач у кабаници од козје длаке, или ко други на његовом месту, да разуме ове увек исте загонетне призоре које му ми уприличујемо поново сваке вечери? Реци ми, зар није доста те комедије? С тим даље ићи нећемо.

Девојка у љубичастом свој блистави поглед угаси на мени и рече:

- Глупости! Шетача на калемегданској стази нема кад сирене огласе ваздушне ударе. Шетачи су или на неком од мостова на рок концерту са знаком "target" под брадом, или у подрумима. А што се нас тиче, рећи ћу ти и то... Јеси ли некад видео како орао лови зеца? Зец бежи у кривудавој линији и његова скретања су непредвидљива. У ствари, зец има наде да утекне док има маште да кривуда, тако да се орао сваки пут залеће у празно. Кад зецу пресахне машта, он истога часа изгуби свој телесни воњ и почне да бежи у правој линији. Тада га орао неминовно хвата. Тако, као зец, умире и љубав. Она умире када јој пресахне машта и кад изгуби свој особени мирис... У овој трпезарији се тако нешто дешава...

- Не - узвратио сам - промисли мало! Зар те тај понављани призор не подсећа на нешто друго, нешто већ виђено? Добро познато. Ова наша трпезарија могла би се схватити као позориште, а нас двоје као да у њој припремамо неку представу.

- Какву представу? - упита она жудно. Жудније но што се могло очекивати с обзиром на околности.

- То је Шекспир. Ако не верујеш, узми књигу и провери. "Макбет", први чин, сцена седма...

 

ЖЕНСКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

МУШКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

Љубав која је свакога јутра годину дана старија

Минотај мрзи будућност


 

ЉУБАВ КОЈА ЈЕ СВАКОГА ЈУТРА ГОДИНУ ДАНА СТАРИЈА

Наравно, Минотај има право. Наш разговор у трпезарији јесте био Шекспир. "Макбет", први чин, сцена седма.

Ја сада покушавам да испод оног свог осмеха који уједа, спроведем над Минотајем поступак који би се условно могао назвати лечење. Лечење наше оболеле љубави, која је свакога јутра годину дана старија. Како се љубави не лече по болницама и хируршким дворанама, поготово не у рату, обратила сам се врачима.

Неке начине лечења већ сам окушала и одбацила као неделотворне. Упркос свим мојим напорима Минотај ме више не познаје и заборавио је чак и моје име. Мисли да сам му слушкиња, сестра или нешто тако. Више не чује шта му говорим. Под бомбама на мене њему се више не диже. А ни на неку другу жену. Ко је проденуо свој живот кроз срце као конац кроз иглене уши, разумеће зашто ја чиним све могуће да Минотаја вратим себи. Ко није протнуо свој живот кроз срце као кроз иглене уши, неће разумети.

Начин који сада примењујем, једва да сам могла замислити када сам почела да га видам. То више и не личи на лечење у уобичајеном значењу речи. То је спор и мукотрпан посао. Циљ оне вежбе са Шекспиром био је да се Минотај бар током те вежбе измести из своје мржње на будућност и пребаци у било које друго време и место, у овом случају Макбетово. То би био први корак на путу његовог повратка натраг ка мени. Корак од мржње ка љубави.

Али ствари нису кренуле глатко. Пре неки дан коначно се показало да кура са Шекспиром није довољна. На јави више нисам могла да утичем на њега. Ближа сам му док спава, него док је будан. Није ни чудо. На јави Минотај је почео да прати из сата у сат ратна збивања. Ујутру је куповао новине - "Политику", "Блиц" и "Данас" па је упоређивао њихове извештаје о бомбардовању. Увече је на телевизији хватао наизменично BBC, Студио Б, хрватске канале, CNN или БК. Ноћу је пратио радио вести Студија Б и вести које су се могле добити преко електронске поште, у касне сате радио Црне Горе или сајтове War against Yugoslavia INET и CNN на интернету. Био је ван себе слажући даноноћно коцкице. Спавао је са бубом транзистора у уху. Умео је тачно напамет да каже шта је, где и када порушено од мостова до села. Нисам више знала како да га ишчупам из тог двоструког рата, рата који је буктао око нас и рата који се као у разбијеном огледалу понављао у њему. Бојао се пожара у суседству који би захватио и нас, или још више отровних облака који су се дизали изнад разорених постројења у Панчеву, или еколошке катастрофе ако НАТО бомбардује Барич.

Морала сам да пређем на додатни поступак који мој врач зове "лечење сновима".

У сну нико нема име. Зовни уснулог туђим именом, ако је мушко можеш и женским, пробудиће га твој глас, а не његово име. Зато велики уплив на сањача имају речи које му се казују пошто је заспао и изгубио име, дакле, речи убачене право у сан. У зависности од тога шта му се шапуће или чита док спава, његовe мисли се мењају. У томе је лежала могућност да се Минотај промени бар док је ван јаве. Тако сам почела сваке друге вечери, чим заспи, да расклапам неку књигу и да му читам. Тихо, скоро на ухо, пазећи да га не пробудим, читала сам му по једну страницу. Као лама што чита над умирућим своју књигу, седим увече ја над уснулим Минотајем и читам наглас нашој љубави која умире. А напољу над нама шиште ракете. Кад их погоди противавионска артиљерија, чује се као да се у небу цепа огромни метални рупичасти саг. Ако ударе близу, Минотај се буди и моја вежба је пропала. Ако не, надам се да му је у уху нешто остало. Кап људске речи, уместо кап нечије смрти. Морала сам да натрапам на текст који ће неким мени незнаним стицајем околности оживети и покренути у Минотају нашу уморну љубав, његов успавани љубавни нагон. То је била игра на срећу. Укратко, препоручено ми је да му читам приче о чувеним паровима. Не само љубавним.

Читала сам, дакле, док су падале бомбе на Београд, на Земун, Нови Сад, на Сомбор, Ниш, на Косово, Приштину, на Црну Гору...Читала сам надохват руке препуштајући случају да нам помогне, легенде о Путифару и његовој жени, о Абелару и Хелоизи, о Давиду и Голијату, о Гогену и Ван Гогу, о Гетеу и Хелдерлину, о Вуку и Мини Караџић, његовој кћери, о косовском кнезу Лазару и царици Милици, о Тесли и његовој мачки. Читала сам Кавафија, Златоустог, Кортасара, Јована Дамаскина, Калвина, Достојевског, или светог Ћирила. Читала сам на српском, на енглеском, грчком или руском. Језик у ствари није био важан. У сну човек разуме све језике, сан је предјезичка институција. Тако је то трајало око две седмице. У међувремену оборени су мостови у Новом Саду на Дунаву и разорена зграда некадашњег Централног комитета на ушћу Саве. Минотај је чуо пророчанство да ће у Београду бити најтеже између два снега и стално је пратио временска предвиђања у нади да ће се пролеће окренути (као што је било априла 1941) и да ће опет пасти снег. Али, сијало је сунце. На мој очај он и даље није показивао знаке заинтересованости за мене ни на јави ни у сну. Под трбухом му је бујао огроман жбун косе тако да је мокрио као кроз траву, али штива у њему нису покренула никакав љубавни прохтев. Јер и у случају умирања љубави, исто је као и у случају смрти човека - умрли одлучује хоће ли слушати ламу који му чита књигу, или не.

Високо над нама јавља се још једна, нова, досада неупотребљена ноћ, девичански чиста, мирисава и пуна Натових болида и древних звезда које први пут светлуцају као људске мисли у овом новом мраку. Тамо је негде међу њима и Минотајева мисао. Како је открити невидљиву? Како је вратити мени? Пред нашим очима с друге стране реке велика кугла светлости бешумно слеће на земљу, а за њом долази громогласна експлозија из које израста велико дрво дима. Оно се брзо и наочиглед грана и расте ка небу кроз ноћ.

ЖЕНСКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

МУШКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

Звезда у огледалу

Звезда у огледалу

 

ЗВЕЗДА У ОГЛЕДАЛУ

Пет година Минотај је у сну носио браду, али је на јави није носио. Остајала је ван јаве као што су и снови остајали у њему. Није волео да их се присећа. Ипак, негде 12 априла испричао ми је најзад један сан. Ухватила сам се за то као за сламку спасења у нади да бих можда тако могла да пратим има ли учинка мој рад, или не. Те ноћи док је спавао читала сам му Борхеса, "Пешчану књигу". Ујутру, рекао ми је:

Сањао сам да сам у Торонту. Један од чланова крунског савета из Канаде и још неко упознаше ме са Борхесом. Био је стидљив и златан као и у књигама. Путовали смо авионом некуда. У једном тренутку пресавио је једну новчаницу на којој је у средини круга било написано "Сангрија", потписао ми се на новчаници и дао ми је као неки аутограм. Напоменуо је да је "Сангрија" име једне крчме...

Тако је гласио Минотајев сан. Била сам ужаснута. Минотајев сан био је обичан плићак, уместо да преобрази сањача, ослушкивао је бомбе и сирене, био у полујави, летео авионом и памтио чак и име аутора читаног текста. Нисам одустала, али мој очај се почео ширити.

Минотај дуго потом није хтео ујутру да исприча снове. Пио је млеко и незаинтересовано слушао одјаву ваздушне опасности, гледао како жваћем своју косу, како закопчавам стаклену пуцад вечерњих рукавица, или како бојим нокте у гами својих чарапа.

Његово стање се погоршавало. Није више било наде да ће се сетити мог имена, што би био први знак његовог прездрављања и враћања мени. Ипак нисам одустајала. Све док ми једнога јутра он опет не исприча један сан. Претходне ноћи читала сам му на ухо док је спавао биографију Ел Грека и повест о његовој жени, Јеврејки. Оно што је Минотај од тога у сну начинио било је следеће:

Сањах да сам у Толеду у порти неке велике цркве. Ноћ је у мојем сну. Под луковима порте упаљено безброј свећа и светиљки. Неки је празник и ту се сјатила гомила. Има продаваца. Једна девојка ми показује лепе пешчане сатове. Нуди ми да купим два.

- Зашто два? - питам.

- Иду у пару. Један је брз, а други спор.

- Како то?

- Онај брзи је напуњен речним, а онај спорији, сланим морским песком...

Не знам да ли сам их купио...

Захватио ме је очај. Неуспех се поновио. Минотају се није враћало љубавно памћење и моја читања нису му катапултирала снове некуд ван болести његове љубави.

Али, то није било оно најгоре. Болест је прешла са његове душе на његово тело. Три дана није одлазио на посао јер се није осећао како ваља. Затим је једне вечери уместо с посла дошао кући из болнице. Имао је руку у завоју. Био је на рок концерту на савском мосту. Испричао ми је шта им се десило. Мост је био пун света када се појавила на небу крстарећа ракета. Као огромна светлећа риба пливала је кроз ваздух зачуђујуће споро. Јасно су видели како се приближава мосту. Застала је један тренутак над њиховим главама као да оклева, а затим је одабрала други правац и отишла преко Дунава да разори рафинерију у Панчеву. Била сам ужаснута и мислила да је Минотај повређен на мосту. Али, он је рекао да су га тог јура у надлештву где је имао ратни распоред и дежурство, "угризла" врата лифта. Када сам му превила рану, показало се да му на мишици недостаје комад меса. Мислим да се од страха на мосту био ујео за мишицу. Када сам га упитала шта то има да значи, само се насмејао. Почела сам да га надзирем и док спава. Једне вечери, док су на Београд падале НАТО бомбе чији је рок употребе истекао 1997. (како смо касније прочитали на њиховим уломцима) он је у кревету пре но што ће заспати ставио палац у уста и сисао га као дете. У последњем тренутку схватила сам шта се дешава. Крв му је бризнула из уста и ја сам једва успела да му истргнем палац из чељусти. Његова болест, његова болесна мржња на страшну будућност, давала је плодове. Минотај део по део једе самога себе.

У најмрачнијем куту наше собе блиста Месец ухваћен у огледало. И поред њега једна звезда. Она изгледа као толике друге звезде, али то је лажна звезда. То је обавештајни сателит, који називају "Мама". За разлику од правих звезда, он не трепери. И сваке ноћи пошто изда упутства за бомбардовање, "Мама" се огледа у мојој соби.

ЖЕНСКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

МУШКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

Слике на ноктима

Слике на ноктима

 

 

 

СЛИКЕ НА НОКТИМА

Нисам знала куда да се окренем, сем да наставим с гатањем. Али и ту је остало мало могућности. Било ми је јасно да имам само још једно, последње средство, исто тако опасно по Минотаја као и по мене. Али, можда спасоносно. Они који су упућени, поверили су ми да најмоћније магичне формуле могу бити обични новински огласи. Ако се с њима поступи на одређени начин. И дали су ми три таква упозоривши да су опаснији од куге, опаснији од невидљивог Ф117. Њихов садржај уопште није био важан. Важно је било нешто што је скривено у њима, што се не опажа на први поглед, али се у свести онога коме се читају склапа у моћну и делујућу целину као што се Ф117 не може видети са земље, али се јасно види с неба. Требало је, дакле, напустити неделотворна књижевна штива и прочитати у Минотајев сан та три огласа оним редом којим најбоље умеш. Но, знала сам, уколико их прочитам погрешним редоследом, прети опасност да се и сама разболим. Ако се то деси, никада више нећу моћи да почнем од почетка с лечењем Минотајеве љубави, јер више неће само она бити болесна, него и ја. А ту је крај.

Ипак сам једне вечери одлучила да окушам то последње средство. Седели смо у склоништу. На улазу је нека девојчица написала кредом: "Нисам печурка да растем у подруму". Спремила сам као обично марамице натопљене раствором соде бикарбоне за случај да опет погоде нешто што ће почети да пече и штипа за очи и нос. Имала сам уза се и она три огласа и чим је Минотај заспао полако сам му их прочитала један за другим на ухо. Читала сам их редом који сам одабрала насумице као да бацам три коцке у његов сан. Призивала сам неку непознату силу у нади да ће хтети да нам помогне. Циљ је био да ме Минотај усни и да се сети мог имена. Било би довољно да ме се сети бар једном. Ако би то учинио, лечење би успело.

Огласе сам прочитала овим редом:

*

Ми

, овлашћена фирма купујемо полован лифт за 1-3 особе, до III спрата, или у замену нудимо фиберглас мрежу против инсеката. Мрежа је невидљива, одлично пропушта ваздух, рок трајања неограничен. Монтажа по договору. Ако то не одговара, нудим у замену за речени лифт аутобус без мотора, расходован, погодан за викендицу, пчелињак или ауто отпад.

*

Тај

ност загарантована. Паметан, мужеван животни професионалац, 43 год, тражи способну, коректну, скромну, младу партнерку, ради организованог заједничког исељења у иностранство.

 

*

Но

1. међу сликарима израђује типичне америчке нокте са разним украсним елементима, надограђује - прст 8 динара. Сликање светаца и светитељки или српских владара, уметнички рад, 50 динара по нокту. Тетовирам на грудима или леђима фреске из Студенице и Старог Нагоричана.

Није било потребно да чекам до јутра да бих закључила да ли се нешто десило или не. Одмах сам, при летимичном погледу на уснулог Минотаја схватила да су огласи као неке бајалице, или молитве, почели бурно да делују. Успела сам да неког или нешто дозовем. Било је то као нека ерупција енергије. Минотајев породични џепни сат који сам носила о врату иако је стао још у прошлом веку, одједном је прорадио. Минотај показа нагле знаке изузетне узбуђености, али је она одмах ишчезла и потом све скрете на неку другу страну. У суноврат. Минотај није успео да се сети ко сам. Иако сам у Минотајеве снове дозвала неку моћну онострану силу, било је јасно да нисам погодила прави редослед огласа.

Мој погрешни корак дохватио је и мене и уздрмао ме. Моја љубав постаде порозна, пропуштала је мржње на сутрашњицу које су царовале на све стране. Осетих да само ја у том више милионском мноштву којем припадам, не мрзим будућност. Страховито се уплаших од тога. Више него од бомби и ракета уплаших се од самоће која ми је због тога претила. Знала сам да човечанство има само једну будућност. Увек и одувек само једну и да нема резервне будућности. Како сам је могла мрзети? Али сада сам и сама одједном почела да увиђам како је у ствари та будућност одвратна и какве нам све ужасе доноси. Будућност је штала у којој лежи и прежива страх - мислила сам. Тада јасно чух да се моја садашњост расцепила надвоје и ја заборавих како се зовем.

Гледала сам запањено у непознатог човека који је спавао преда мном у неком подруму. Нисам више знала ко је, ни зашто сам ту. А он је у сну говорио:

- Зар не видиш? Свему је крај. Свршио се и век и брак и рат...

Побегох из те куће уз Париску улицу, поред римског купатила које је жуборило на месечини... Била сам у грозници. Протрчах Кнез Михајловом улицом у којој су зјапили излози разваљених културних центара Француске, Немачке, Енглеске и САД. На зиду америчког културног центра писало је фломастером: "Американци, мрзим да мрзим, али сами сте хтели". Ваздух у ноздрвама ми је горео. А горео је и Београд око мене смрдећи на барут и запаљене каблове. Над главом ми пролете пројектил испаљен из неке подморнице у Јадранском мору. Имао је мигавце и прошао између две зграде на путу ка својој ловини, ка једној вишеспратници која је лежала негде у улици Кнеза Милоша. Тада осетих глад. Неодољиву глад. И стрпах палац у уста онако трчећи...

ЖЕНСКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

МУШКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

Бог приче

Бог приче

 

 

 

БОГ ПРИЧЕ

Прича увек има свога бога. Свака. И најгора. Ја сам бог ове приче. Мој глас сте већ чули на почетку казивања. Од телесног састава живих бића најдуже траје после смрти управо глас. Ово је, дакле, само мој глас. Сам ја одавно нисам више међу живима. Живео сам у Атини пре близу 2000 година. Био сам многобожац и судија, па постао хришћанин и списатељ. Звали су ме Ареопагит, а потом и Псеудоареопагит. Не знам како сам умро. То мртви не памте. Али сам после чуо од живих какав ми је био крај. То што сам био писац нема везе са овом причом. Ја њу не пишем. Ја се усељавам у њу, или још боље, проћи ћу кроз њу да бих нешто обавио.

Наиме, у причу ме је неко дозвао. Једна жена очајна због љубави која је почела да болује у њеном човеку. Она је тражила помоћ и ја сам ту. Сваке вечери у време када сирене огласе узбуну, стојим на калемегданском шеталишту у својој кабаници од козје длаке и посматрам њу и њеног љубавника у њиховој трпезарији. Она погрешно мисли да ме је дозвала својим бајалицама, басмама и гатањем уз помоћ новинских огласа. Није тако било. Имала је моћ да неког дозове зато, што је жарко желела помоћ, а дозвала је баш мене зато што се зове исто као ја. Стога сам могао да јој се одазовем и зато сам сада у овој причи. Покушавам да им помогнем.

Но, она је нешто погрешно учинила дозивајући ме. И сада се разболела уз његову и њена љубав. Зато ћу у његове снове послати мало свог охлађеног, двадесет векова старог сна, не би ли се њено име очистило од његовог. Јер, то је једини начин да једна оболела љубав оздрави и да се извида. Љубав уствари страда зато што се имена љубавника узајамно боре за превласт. Треба их очистити једно од другог. То су два звука који се узајамно потиру. Један звук треба спрати са другог звука. Ако хоћеш љубав, мораш очистити од свог имена име онога кога волиш. Ко то учини, спашће љубав. Њему, Минотају, то неће бити лако.

Минотај је рођен у знаку "Бика" (Taurus), а то је, како ви данас кажете, други знак зодијака, одговара другом пролећном месецу. Сунце пролази кроз овај знак између 21. априла и 21. маја, Месец је у овом знаку егзалтиран, док Венера овде влада." Бик" је земаљски, женски, пасиван и фиксни знак. Његово сазвежђе је на северном небу. Да би спасао своју љубав Минотај ће морати мушку природу своје драгане да очисти од своје женске природе и од ужаса своје зле звезде Алгола. Порука овог знака је јасна: "Мир свима гласећи говорим, а сам га у себи нејмам. Ка нека птица затворена у соби тако се је душа узврдала и узмутила у мени. А душа је твоја као земља безводна, него једино сузама гасиш своју жеђу."

Да им помогнем, ја ћу у његовом сну помешати њихова имена (као што су они у животу учинили) и пружићу му прилику да очисти њено од својег. Да не би он који је обестрашћен и њено име заразио својим. Можда ће тада чути то некад вољено име уместо својег, оног које му сада стално бруји у ушима, као сваком смртном. Да одстрани познато како би му се указало непознато, тојест, Истина или Љубав. Чим је ослови по имену, пробудиће своју љубав. Јер, ословити по имену, значи пробудити...

Ево, дакле, шта сам му послао у сан и шта он о томе сну бележи:

ЖЕНСКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

МУШКА МАПА ЧИТАЊА ЗВЕЗДА

Минотајев сан

Минотајев сан

 

 

 

МИНОТАЈЕВ САН

Д

а ли си видео некад неког од оних вештака што баце камен увис, па га погоде другим каменом? Ја сам ноћас био онај први камен и био погођен другим. Сањах да брзо старим. И одједном у мој сан као драги камен бачен из праћке улете огромном брзином и снагом нечији туђи сан. И страховито га потресе. Као огромни метеор кад удари о Земљу и пробуди вулкан... Био је моћан и пун енергије и скоро ми је трајно разорио дух. Мој сан је од тог туђег сна пуцао по свим шавовима и распадао се у лету од тог величанственог странца који је протутњао кроз сва моја ранија сневања и силовито се зауставио и угнездио у мени ове ноћи. Али то није био непријатељски чин. Био је то сан свеобухватне љубави и милосрђа и чак се у њему могао назрети лек од њега самога, лек који је могао мој сан исцелити од тог туђег сна. Био је то моћан сан који прашта другом сну.

* * *

И

мао сам, дакле сан, али, како са сновима бива, брзо сам га изгубио. Једва да се свега могу сетити. Али добро памтим да су ти страни комади сна били страховито хладни као да долазе од некога ко није више жив. По томе су се разликовали од мојих топлих и живих снова. Али, када се пренух, ту разлику више нисам могао сачувати у сећању. И више на јави не разликујем који део сна је мој, а који није. Ево дакле, шта је остало од сна после буђења.

* * *

О

дсањах, дакле, да сам стар и да сам оглувео и то сам познао по томе што су ми се губили из домашаја слуха одређени гласови. У почетку само гласови А, па Д или Н. Нисам више могао чути реч "дан". Тако сам и приметио да ми старост односи слух. На томе је остало једно време, а потом сам изгубио из слуха гласове И, О, С... Моје се глувило развијало. Био сам нагнан на одузимање.

* * *

Ми

знамо да с одузимањем имају посла они који праве статуу од природне громаде камена, па одузимају клесањем све сувишне наслаге које су препрека чистом виђењу скривенога лика. Једино тим одузимањем они саму собом износе на видело скривену унутра лепоту.

* * *

Н

исам, ипак, много бринуо у почетку. Али када се моје глувило зауставило на гласу Ј, и када сам био лишен слуха само за седам гласова, те даље нисам уопште глувео, почео сам да се питам куда ме такво делимично, рекао бих, усмерено глувило води? Шта оно значи?

* * *

Но

, треба имати на уму следеће: тражити невиђењем и непознањем значи видети и познати оно што је изнад виђења и познања. Невиђење и непознање, није ли то заиста видети и познати?

* * *

И

тако сам се одлучио да установим да ли ми слова која не чујем нешто посебно казују. Мислио сам да ми то неко однекуд шаље неку поруку.

* * *

Тај

случај је попут онога кад се смарагд, очишћен од земље прилепљене уз њега, сам од себе појави као скулптура, то јест, украс.

* * *

С

асвим касно схвативши ствар, саставио сам списак гласова које не чујем. И почех да их премећем трагајући за поруком. За то ми је било потребно неколико дана, али у сну то није много, јер се у сну не рачунају ноћи.

* * *

И

најзад сам сричући и премећући тих седам гласова који недостају мојем слуху, који дакле, недостају у мом животу и у моме сну, на своје запрепашћење и ужас, открио, или пре наслутио, једно име. Име утолико кобније, што у сну, као што се зна, нема имена. Али постојале су тешкоће. У то име били су умешани неки туђи гласови које сам одлично чуо, и они су заглушивали моје глувило, то јест, моје сећање и поруку гласова које више не чујем.

* * *

Ј

а нисам више могао чути то име и кад би било изговорено, јер сам баш за његове гласове био глув, могао сам чути само оне друге гласове који не спадају у њега...

* * *

А

било је то име некога кога сам некада највише волео и добро познавао, па заборавио. Нисам дакле, више могао чути име своје највеће љубави иако сам жудео да га се сетим. И нико ми га више (онако глувом) није могао рећи. Видео сам је у сну лепу како жваће своју косу. Седела је у својој лепоти као у брзоме чуну. Сав сам био намазан њеним густим погледом који је цурио низ мене. Знао сам да је рођена у знаку "Ваге". Али њеног имена и ко је она, нисам могао да се сетим. То нечујно име трептало је преда мном пре буђења као звезда падалица која се потписује у мом прозору. Али то име је замагљивала она ледена твар која ту не спада, неки туђи сан који је боравио у мом сну те ноћи. Сновиђења неког мени непознатог човека, испречила су се између мене и моје љубави. Сада када сам будан, знам да бих могао да се сетим тог за мене пресудног имена када бих из свога сна успео да уклоним ону туђу ледену излучевину... Зато и бележим све ово. Можда ће неко моћи да одагна тај страни заслепљујући зрак из мојег сна, да нечујне гласове оплеви од оних туђих чујних, како би се јасно указало име које је од мене било сакривено - име моје љубави које моје глувило покушава да ми дошапне...

 

 

 

 ЕПИЛОГ

Драги читаоци, време је да се упитате куда вас је одвео бог приче? Јер ове речи вам опет он шапуће. Питате: зар се нећемо вратити у рат? Одмах да кажем, нећемо. Наша тема је љубав, а не рат. У овој причи Венера је владар. Као што планета Венера влада сазвежђима јунака ове приче који су рођени у знаку "Бика" и "Ваге".

Уз то, сада се треба сетити да су јунаци ове приче и такви какви су, болесни и несрећни, присилно обестрашћени, приморани бомбама да намрзну будућност, ипак у бољем положају од вас. У вашем свету, где је увек више лепоте него љубави, вас нема ко да избави. Њих има ко. Мирне душе ви сада можете да се умешате у ову повест; кад не умете себе, излечите барем Минотаја и његову девојку. Он не зна да треба из свога сна да избаци своје име. Уклоните га из Минотајевог сна и откријте му оно што је у сну остало - прочитајте му и обзнаните име његове љубави! И спашћете њихову везу.

Али, ако вам се више свиђа, љубавнике можете да оставите тамо где су, то јест, у рату и у једној тужној причи...

УКЛОНИТЕ ЊЕНО ИМЕ

УКЛОНИТЕ ЊЕГОВО ИМЕ

 

 

МИНОТАЈЕВ САН

ЉУБАВ

Д

а ли си видео некад неког од оних вештака што баце камен увис, па га погоде другим каменом? Ја сам ноћас био онај први камен и био погођен другим. Сањах да брзо старим. И одједном у мој сан као драги камен бачен из праћке улете огромном брзином и снагом нечији туђи сан. И страховито га потресе. Као огромни метеор кад удари о Земљу и пробуди вулкан... Био је моћан и пун енергије и скоро ми је трајно разорио дух. Мој сан је од тог туђег сна пуцао по свим шавовима и распадао се у лету од тог величанственог странца који је протутњао кроз сва моја ранија сневања и силовито се зауставио и угнездио у мени ове ноћи. Али то није био непријатељски чин. Био је то сан свеобухватне љубави и милосрђа и чак се у њему могао назрети лек од њега самога, лек који је могао мој сан исцелити од тог туђег сна. Био је то моћан сан који прашта другом сну.

* * *

И

мао сам, дакле сан, али, како са сновима бива, брзо сам га изгубио. Једва да се свега могу сетити. Али добро памтим да су ти страни комади сна били страховито хладни као да долазе од некога ко није више жив. По томе су се разликовали од мојих топлих и живих снова. Али, када се пренух, ту разлику више нисам могао сачувати у сећању. И више на јави не разликујем који део сна је мој, а који није. Ево дакле, шта је остало од сна после буђења.

 

* * *

О

дсањах, дакле, да сам стар и да сам оглувео и то сам познао по томе што су ми се губили из домашаја слуха одређени гласови. У почетку само гласови А, па Д или Н. Нисам више могао чути реч "дан". Тако сам и приметио да ми старост односи слух. На томе је остало једно време, а потом сам изгубио из слуха гласове И, О, С... Моје се глувило развијало. Био сам нагнан на одузимање.

* * *

Н

исам, ипак, много бринуо у почетку. Али када се моје глувило зауставило на гласу Ј, и када сам био лишен слуха само за седам гласова, те даље нисам уопште глувео, почео сам да се питам куда ме такво делимично, рекао бих, усмерено глувило води? Шта оно значи?

 

* * *

И

тако сам се одлучио да установим да ли ми слова која не чујем нешто посебно казују. Мислио сам да ми то неко однекуд шаље неку поруку.

 

* * *

С

асвим касно схвативши ствар, саставио сам списак гласова које не чујем. И почех да их премећем трагајући за поруком. За то ми је било потребно неколико дана, али у сну то није много, јер се у сну не рачунају ноћи.

 

* * *

И

најзад сам сричући и премећући тих седам гласова који недостају мојем слуху, који дакле, недостају у мом животу и у моме сну, на своје запрепашћење и ужас, открио, или пре наслутио, једно име. Име утолико кобније, што у сну, као што се зна, нема имена. Али постојале су тешкоће. У то име били су умешани неки туђи гласови које сам одлично чуо, и они су заглушивали моје глувило, то јест, моје сећање и поруку гласова које више не чујем.

* * *

Ј

а нисам више могао чути то име и кад би било изговорено, јер сам баш за његове гласове био глув, могао сам чути само оне друге гласове који не спадају у њега...

* * *

А

било је то име некога кога сам некада највише волео и добро познавао, па заборавио. Нисам дакле, више могао чути име своје највеће љубави иако сам жудео да га се сетим. И нико ми га више (онако глувом) није могао рећи. Видео сам је у сну лепу како жваће своју косу. Седела је у својој лепоти као у брзоме чуну. Сав сам био намазан њеним густим погледом који је цурио низ мене. Знао сам да је рођена у знаку "Ваге". Али њеног имена и ко је она, нисам могао да се сетим. То нечујно име трептало је преда мном пре буђења као звезда падалица која се потписује у мом прозору. Али то име је замагљивала она ледена твар која ту не спада, неки туђи сан који је боравио у мом сну те ноћи. Сновиђења неког мени непознатог човека, испречила су се између мене и моје љубави. Сада када сам будан, знам да бих могао да се сетим тог за мене пресудног имена када бих из свога сна успео да уклоним ону туђу ледену излучевину... Зато и бележим све ово. Можда ће неко моћи да одагна тај страни заслепљујући зрак из мојег сна, да нечујне гласове оплеви од оних туђих чујних, како би се јасно указало име које је од мене било сакривено - име моје љубави које моје глувило покушава да ми дошапне...

 

 

 

МИНОТАЈЕВ САН

ИСТИНА

Ми

знамо да с одузимањем имају посла они који праве статуу од природне громаде камена, па одузимају клесањем све сувишне наслаге које су препрека чистом виђењу скривенога лика. Једино тим одузимањем они саму собом износе на видело скривену унутра лепоту.

* * *

Но

, треба имати на уму следеће: тражити невиђењем и непознањем значи видети и познати оно што је изнад виђења и познања. Невиђење и непознање, није ли то заиста видети и познати?

* * *

Тај

случај је попут онога кад се смарагд, очишћен од земље прилепљене уз њега, сам од себе појави као скулптура, то јест, украс.